Prvog avgusta prošle godine stigao mi je mail koji je počinjao sa: „Debeli, imam predlog: da razjebemo gov*PEEP* i gotova stvar…“. Zvučalo je primamljivo, jer u tom momentu nisam znao da me na kraju tog puta čeka moderna srpska mitologija, raspomamljene više sestre i pocepani karteri po šumama i gorama.
Pomenutu rečenicu u tastaturu je izgovorio gazda ovdašnji, pokušavajuću da me navuče na malo istraživanje koje bi demistifikovalo famu oko jednog od mnogih čudesa kojima obiluje mila nam domovina. Reč je o jednoj uzbrdici u okolini Kuršumlije, na Radan planini, „gde voda teče uzbrdo, a automobili se sami kreću“. Navodno, ako na toj lokaciji auto ostavite u leru, počeće sam da se kreće uzbrdo – pojava koju narod objašnjava kako postojanjem jakih magnetnih ruda, tako i uticajem neposredne blizine za-malo-pa-sveCkog-čuda-prirode, Đavolje varoši. Fama je dodatno potpirena prilogom RTS-a gde je, u zlatnom duhu srpskog istraživačkog novinarstva ekipa otišla da ispita pomenutu stvar tako što je ispitala meštane kako oni tumače tu pojavu, i na osnovu toga se složila s njima (u pozadini se čuje zveckanje čokanjčića dok se voditelj časti brljom koju dosipa neki od domaćina).
Kao čovek čija ga religiozna ubeđenja teraju da ne veruje u čuda koja se ne mogu opisati formulom iz svetog trojstva fizika/hemija/matematika, Grba je razmotrio nekoliko mogućih objašnjenja, i došao do zaključka da je reč o pojavi zvanoj „gravitaciona brda“, odavno poznatoj širom sveta. No, rešio je da to i dokaže, a za pomenuto mu je trebala asistencija nekog sa takođe pomalo ludom crtom u karakteru…
Dogovor je pao. Grba je već bio na proputovanju kroz Srbiju sa Jasnom mu, naći ćemo se u Nišu dan ranije kako bismo uhvatili malo atmosfere Nisvillea, a pridružiće nam se i naš drugar Cale iz lokala. Obavezao sam se da ću do tada nabaviti polarizacioni filter, pošto verovatno nećemo biti u prilici da biramo doba dana za slikanje, i stativ, kako bismo pomoću libela na njemu mogli da nivelišemo foto aparat.
Došao je i taj dan, 14. avgust 2011. Krenuli smo natenane iz Niša, uz pominjanje goveđih repova koje smo imali za ručak prethodnog dana, i Mungo Jerry koji je poslužio namesto večere. Bila je kratka dilema da li krenuti jednim autom ili dva – neko je izjavio da idemo ipak u paru, za svaki slučaj, što se kasnije pokazala kao mudra odluka. Izvukli smo se nekim sporednim putevima iz centra, presekli Leskovac, i posle izvesnog vremena počeli da se penjemo…
Take one
Malo smo lutali nekim prašnjavim putevima, zbog pogrešne reference na jednom od foruma odakle smo se snabdeli informacijom o lokaciji, i posle izvesnog vremena stigli smo pred motel na Radan planini. Pa dobro, bio je to motel negde u doba kada su mi izbijali prvi mlečni zubići, a verujte da ima tome ihahaaj… Sada je to jedna memljiva ruina sa kipom iz NOB-a ispred i starom trafo stanicom po strani… idealna scenografija za Stephena Kinga i priču kako iznenadno visokonaponsko pražnjenje oživljava bronzanog narodnog heroja koji silazi s planine i umlaćuje svakog ko iskazuje skepsu prema čudu „uzbrdice“. Doduše, fenomen već ima svog branioca koji se nalazi negde na pola puta između Carrie i Annie iz Misery. Višu sestru.
Pojavila se na vratima motela, nadvisujući skoro većinu našeg malog društva, sa slapom sedoplave kose koji joj se spuštao do ispod struka. Uvela nas je unutra da se okrepimo i da putnicima namernicima, po ko zna koji put, ispriča svoju priču. Detalji te priče se gube zahvaljujući onom Nemcu što mi skriva stvari po kući, ali i dan danas se sećam nekih fragmenata: „…zemlja mog oca… oteli… bila viša medicinska sestra u Beogradu… vratila se… ušla silom na svoje… prete mi… spavam s pištoljem pod jastukom i s puškom u ormanu“. U jednom trenutku su joj zasijale oči i kao da sam čuo „škljoc“ – zamenila je privatnu kasetu komercijalnom. „A vi ste tu zbog čuda? Sad ću da vam kažem… bili su iz instituta (ne navodi kojeg, jer bi to bilo lako proveriti – prim. aut.) i ispitivali su to. Dole se nalazi jaka magnetska sila. Toliko je jaka da pomera i velike stvari, bitno je da su što teže – prazan kamion se lagano kreće uzbrdo, a kamion pun drva pojuri koliko ga jako povuče“.
Đavo mi nije dao mira (varoš mu je blizu, valjda sam mu bio u dometu), te počeh u bradu da mrmljam prisutnima da mi nije jasno kako magnet utiče na drva, osim ako je reč o drvetu od koga se prave olovke. Izem ga, imam refleks kada mi neko vređa inteligenciju, ili barem znanje iz osnovne škole – svemu tome je doprineo i metalni lančić koji joj je visio oko vrata i koji bi se, da u blizini postoji magnetna sila koja pomera kamione, otkinuo i zalepio za asfalt tolikom silom da ne bi mogao da ga odlepi ni pop s bradom niti đavo s štapom. Čulima više sestre, izoštrenim u sadejstvu s majčicom prirodom, to nije moglo promaći: „A vi ste neki skeptici!?!“. Verovatno je krivac bio neki lutajući oblak, ali učinilo nam se da je u prostoriji postalo malo mračnije. Jbg, razumljivo je, viša sestra živi od onih koji svraćaju da vide čudo prirode i pitanje je da li bi imala toliku posetu da se pomenuti fenomen može objasniti nekim prozaičnijim uzrocima. Kroz glavu mi je proleteo lik pokojnog Taška Načića kako izgovara „Ne volite karanfile?!?“, ali sam odagnao tu sliku i počinio grešku pitajući višu sestru za put do Đavolje varoši. Još uvek neraspoložena, procedila je kroz zube da postoji put kojim možemo da skratimo trasu za dva sata, umesto da idemo okolo preko Kuršumlije: „Ide kroz šumu, to naši odavde s Jugom prelaze za pola sata, ali vi imate fina kola pa će vam trebati malo više“. Zahvalili smo se na gošćenju i uputili se „to the face of the place“ koje se nalazilo koji kilometar ka podnožju.
Vaistinu, izgleda kao uzbrdica. Stali smo, ubacili u ler, i auto je krenuo da se penje. Sipali smo vodu iz flaše, i ona je tekla uzbrdo. „Ai, fatamorgana“, što reče onaj pripadnik manjinske romske populacije iz „Doma za vešanje“, jer je zapravo cela zavrzlama bila optička varka. Grba je predložio da istu putanju pređemo peške, žmurećki – oči su nas varale, ali dlačice u unutrašnjem uhu su nepogrešivo tvrdile da silazimo. Uzbrdica je, kako se ispostavilo, nizbrdica, samo je nejasan horizont doprineo optičkoj varci. Kako glavni naučni argument ne može počinjati sa “majke mi”, rešili smo da naše saznanje potkrepimo još nekim činjenicama. Uključili smo navigaciju na našim mobilnim sokoćalima i napravili kontrolne fotografije njihovih ekrana na tri ključne tačke trase – početku, sredini i kraju (pritom morajući da pravimo priručnu senku kako bi se bilo šta videlo na avgustovskom suncu u podne). Na našu radost, iako su očitavali različite koordinate (na šta smo računali, zato smo i imali dva kontrolna uređaja), GPS-ovi su ukazivali da se džada ipak spušta, a ne penje u smeru gde se kotrljaju automobili. Pored toga, na početak, a zatim na kraj trase postavili smo fotoaparat namešten „u libelu“ čime smo bili sigurni da je poravnat sa pravim horizontom, a ne onim koji je varao naše oči. I oni su pokazali da se put spušta u smeru kotrljanja,
odnosno diže u suprotnom smeru
iako je nagib toliko mali da da je to jedva primetno u odnosu na fenomen koji pokušava da vas uveri u suprotno. Mišn akomplišd, štono bi rekao Grba, te smo nastavili po planu.
Sunce se micalo od zenita kada smo krenuli rečenom trasom ka ĐV. Ispostavilo se tu nema ni „p“ od puta – reč je prosto o utabanoj stazi kroz šumu. Problem je što su je povremeno tabali i traktori drvoseča, ostavljajući u sredini između točkova uzvišenje načičkano stenčugama, tako da smo morali da se krećemo lagano kako ne bismo počinili belaj. Posle dva sata ustanovili smo da smo prešli samo 10 kilometara (prosta matematika kaže da smo se kretali 5 km/h), no nije nam bilo povratka. To je bila greška, jer je put postajao sve grđi i grđi. U tom momentu setio sam se još jedne filmske scene: one iz „Rat Race“, gde patološka ljubiteljka veverica (maestralna Kathy Bates) šalje Whoopi Goldberg i ćerku joj pravo u provaliju, zato što nisu htele da kupe jednog od njenih ljubimaca:
Scenu su prekinuli zvučni efekti krljanja ispod auta i pištanje s kontrolne table koje je označavalo da sam u trenu ostao bez kapi ulja u motoru. Mašala. Karterom sam pokupio neku stenčugu, i tu je bio kraj puta. Utom je Grba stao iza mene i objavio: „Curi mi ulje!“. Konzilijum je za minut utvrdio da je njegov karter, za razliku od moga, samo načet, i da može s oprezom da nastavi put jer ima dve kantice ulja rezerve u gepeku. Jedino rešenje je bilo da se smesta pokupi odatle i pokuša da pozove šlep službu u nekom trenutku kada bude imao domet. Cale i ja smo ostali usred šume, u nadi da će pomoć ubrzo stići.
Stvarno je lepo kada imaš na pretek vremena da se ispričaš s drugom s kojim se nisi video par godina… No, bilo bi bolje da su okolnosti bile birane. Napolju su nas napadale neke konjske mušice velike k’o rode, a unutra nije moglo da se diše jer dvojica klipana od skoro 200 kg žive vage začas potroše kiseonik u enterijeru automobila. Nekoliko narednih sati provodili smo tako što smo, kada je nivo ugljen dioksida u autu dosezao nivo kao na Apolu 13, nekoliko sekundi brzo otvarali i zatvarali vrata kako bismo ubacili malo svežeg vazduha. I tako u krug. U jednom momentu smo, probivši se kroz roj, istrčali na neku uzvisicu gde je Cale svojim mobilnim (za razliku od kompjuterske cigle koju sam ja imao i koja radi sve dobro sem telefoniranja) uspeo da uhvati signal i od Grbe sazna da je šlep služba krenula pre dva sata.
Stigli su posle nekih 5 sati od havarije. Natovarili su nas na šleper i Cale i ja smo se klatili u kabini mog auta očekujući svakog momenta da ćemo se bočno survati u neku od provalija. Bez civilizacije u blizini, jedino svetlo je pružao blagi odsjaj meseca koji se još uvek nalazio ispod brda. U jednom momentu, uzviknuo sam: „Cale, meni nije dobro, imam priviđenja“. „Nemaš samo ti, i ja vidim čoveka na belom konju“, odgovorio je. A nijedne kuće kilometrima unaokolo. Do dana današnjeg nismo otkrili da li smo imali grupnu halucinaciju, pohođenje, ili smo se jednostavno našli na putu nekom konjaniku koji je išao od vukojebine A do pizdovca B.
Summa summarum: našli smo se s Grbićima u Kuršumliji. Njegov karter je već bio okrpljen i osposobljen da izdrži do zamene u autorizovanom Fiatovom servisu u Nišu. Pokupili su Caleta, dok sam ja ostao u jedinom smeštaju u okolini, motelu van grada čija namena nije izazivala nikakve sumnje, da sačekam jutro kada će isti majstor okrpiti i moj karter kako bih se mogao vratiti u prestonicu.
Take two
Sledeći dan, kod kuće, nisam znao šta da razlupam pre… kompjuter sa mapom na ekranu, ili mobilni s GPS-om krivcem… Nazvao sam Grbu, koji je u to doba završavao svoje putešestvije negde u okolini Srebrnog jezera, i rekao mu da koordinate koje su uhvatili naši amaterski GPS-ovi pokazuju tri tačke koje ne da nisu udaljene po 50 metara po pravoj liniji, već po nekoliko kilometara u raznim pravcima. Odbacivši uticaj Đavolje varoši na satelite u orbiti, zaključili smo da čipovi za navigaciju u mobilnim telefonima nisu dovoljno precizni za ovakvu egzaktnu akciju. Grba je presekao: mi znamo šta znamo, ali da bismo uverili nekog drugog, potrebni su nam konkretniji dokazi.
Đavo mi… ma znate već. Idući vikend sam seo u auto, obišao malo turistički Đavolju varoš u subotu, kad sam već tu i zanoćio potom u Prolom banji. Tamo sam proveo i dobar deo narednog dana, jer mi je plan bio da krenem tako da na uzbr… nizbrdicu stignem pri zalasku sunca – dovoljno svetlo da se vidi okoliš, ali ne toliko blještavo da se ne može primetiti laserski zrak i ekran GPS-a. Naime, rešio sam da ponesem lasersku libelu kako bih utvrdio da li zrak posle izvesnog vremena udara u asfalt (ako je reč o uzbrdici) i profesionalni GPS uređaj s preciznošću nekoliko santimetara koji
sam, za tu priliku, pozajmio s posla.
Malo sam omanuo u kalkulaciji trajanja putovanja do lokacije, tako da je već pao mrak kada sam se obreo tamo, te sam se na brzinu bacio na posao. Libelu sam postavio na ranac, nekih 20-ak cm iznad nivoa puta kako bih neutralisao efekat eventualnih džombi na asfaltu, uperio u daljinu i… posle nekoliko desetina metara zrak se vidljivo prekinuo udarivši u put, što znači da se on na tom mestu uzdiže (odnosno da se spušta u suprotnom smeru, gde se i kotrljaju automobili). GPS je potvrdio visinsku razliku od metar i nešto na stotinak metara dužine, i konačno pokazao pravu koordinatu lokacije…
Utom se pored mene zaustavio auto. U mraku sam uspeo samo da razaznam slap sedoplave kose, a moje strepnje je potvrdio i glas koji se čuo iz kokpita:
– Dobro veče, treba li pomoć?
(ljubopitljivo, ali veoma ljubazno – očigledno me nije prepoznala u tmini)
– Ne hvala, snalazim se.
(kroz glavu mi prolazi izjava o pištolju pod jastukom i već vidim novinske naslove o telu nepoznatog muškarca pronađenom na planini, uzrok smrti neobjašnjen, verovatno od sila Đavolje varoši)
– A mogu li znati šta vi tu radite?!
(manje ljubazno, usudio sam se da odbijem pomoć gospodarice planine, a pritom se koristim jeretičkim uređajima koji smrde na nauku na ovom svetom mestu prirodnih enigmi)
– Pa evo, gledam da li je uzbrdica ili nizbrdica.
(„Eppur si muove“, insistiram ja i dalje, iako sad već jasno vizuelizuem sliku ucveljene porodice gde neko od njih podiže čaršav na odeljenju sudske medicine i tužno klima glavom).
– A MOŽDA JE I RAVNO!!!
(prolomi se vrisak, sličan onome koji je ispuštao Torquemada uveravajući pritom otpadnike od svete katoličke crkve kako u vatri leži istina o obliku planete pod nama)
Čula se škripa guma kada je auto krenuo pod punim gasom i odneo je u njen visoki dvorac. Trgao sam se i, rešivši da više ne iskušavam sreću, pokupio se odatle koliko su me gume nosile.
– * –
Neke istine su toliko strašne da ih nikada ne treba iznositi pred javnost. Za druge je preporučljivo da odleže u arhivi neke službe barem toliko da niko od aktera zasigurno nije živ u momentu njihovog obelodanjivanja. Mi smo presekli da je red otkriti vam istinu po svaku cenu, i rešili smo da je objavimo tačno na godišnjicu njenog otkrivanja…
(U daljini je odjeknula škripa vrata od ormana. Neko je izvukao nešto duguljasto iz njega, začulo se škljocanje zatvarača i glas koji se udaljavao uzbr… nizbrdo, mrmljajući nešto što je zvučalo kao „Florens Najtingejl sigurno nije imala ovakve probleme.“)
Uh, bre, od kada je ovo postao sajt sa horor pričama? B)
Nego, reference radi, mislim da sam pominjao na mejling listi, živeo sam na dva kilometra od jednog “gravity” brda, pa ako vas put kojim slučajem nanese na sever Portugala obiđite Bragu (http://en.wikipedia.org/wiki/Braga) i obližnji manastir (http://en.wikipedia.org/wiki/Bom_Jesus_do_Monte) koji se nalazi na brdu pored Brage. Ne znam da li VS ima portugalsku rođaku, tako da idete na svoju odgovornost. B)
Vaistinu, eno ga baš na spisku “gravitacionih brda” 🙂
Al’ si je ispričao, svaka ti čast.
Moj prvi susret sa gore-dole planinom je bio 1983 godine, kada sam polagao vozački ispit. Na slici, na testu, pejzaž je bio uzbrdo, a znak je pokazivao nizbrdo i sreća što sam imao štelu u komisiji inaće bi se i moje polaganje pretvorilo u horor priču.