Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako je moguće da institucija neideologije, kakva je Univerzitet, ne bude u sukobu sa institucijom ideologije, kakva je crkva? Nije moguće. Sukob je neizbežan, sukob je neprekidan, sukob je jedini mogući ishod pokušaja da se laž i istina drže u istoj tegli.
Subota, 17. april 2021. godine je u zemlji Srbiji dan kada se čovek probudi, provoza bicikl, kupi novine, pripremi doručak i čaj, sedne u fotelju i pogleda naslovnu stranu novina, a tamo ga sačeka: “Ivanka Popović, rektorka BU: ‘Univerzitet nije u sukobu sa crkvom’ strana 7”.
2021. godine nove ere, da se razumemo.
Većina ljudi danas nije sposobna da razume te reči, da iskorači iz centra sveta, da prestane sebično da veruje svojim čulima. Let helikoptera na Marsu njima ne znači ništa. Vanzemaljci već sada žive među njima: spodobe koje se vakcinišu, posmatraju pomračenja Sunca, bacaju smeće u kantu
Zamislite da se jednog dana desi sveti gral svih naučnofantastičnih maštarija: da se nekakav svemirski brod polako spusti na površinu naše planete, te da iz njega izađu nekakva bića.
Da li bismo se iznenadili ukoliko bi ta bića, mitski vanzemaljci, makar i ovlaš ličila na bilo šta što je ljudska mašta ikada osmislila, kada bi posetici progovorili nekim, potpuno nevažno kojim, nama poznatim jezikom, kada bismo saznali da ta bića poštuju pravne principe tipa pretpostavke nevinosti ili ekonomska pravila ponude i potražnje, kada bi se ispostavilo da slušaju folk muziku I to austrijsku?
Planet Earth is blue and there’s nothing I can do
Legenda kaže da je Dejvid Bouvi bio oduševljen filmom Stenlija Kjubrika Odiseja u svemiru 2001. Gledao ga je više puta i ta fasciniranost nam je donela pesmu Space Oddity, jedno od čudesa koja spada u domen kolektivnog sećanja naše vrste, kamen temeljac o kojem se ne raspravlja već koji služi kao odskočna daska za buduća pregnuća ljudskog roda. Danas je poseban dan, ovde na Suštini Pasijansa, pa stoga još jednom slušamo ovo čudesno delo.
Mojoj tetki Vinki, u znak snažnog divljenja i nežnog sećanja
Video snimak koji sledi prvi put u životu sam odgledao upravo sada, dok pišem ovaj tekst. Do sada sam ga samo slušao, prvi put na jednoj kaseti kompilacija nežnih pesama, povremeno i možda ređe nego što bi srce želelo, a možda i češće nego što bi mozak signalizirao. Vreme eksplozivne navale murovskih bluzeraja (album Still Got the Blues, kao i istoimena srceparateljna agresija) ostavilo je u meni utisak veličine koju jedno skorašnje ponovno slušanje nije potvrdilo. No, upravo ovde dati snimak slavne Parisienne Walkways ostaje da sija – sada ne toliko zbog stenovitog Moorea koliko zbog neuhvatljivog Lynotta.
Nastavite sa čitanjem… “Bizarne muzike (III): Phil Lynott iliti O opsezima”
Imao sam dvadeset godina te konkretne godine koje se veoma slabo sećam.
Čini mi se da smo živeli na brašnu i povremenim jajima: testo za doručak, ručak, večeru. Teško da je moglo i drugačije u porodici pristojnih profesora kojima su se ježile dlake na rukama od ideje puštanja čeka bez pokrića. No, nije svuda bilo tako: u nekoj dalekoj Engleskoj muzičar koga i dalje zovemo Sting napravio je album Ten Summoner’s Tales, jednu od stavki na listi mojih bizarnih muzika, akustičkih ugođaja kojima ne gledam u zube.
Nastavite sa čitanjem… “Bizarne muzike (II): Deset savršenih priča iliti O zločinu nekažnjenom”
Svako od nas u svom mikrokosmosu čuva samo svoje vrednosti, drugima neobične, obično smešne, ponekada i nespojive sa čovekom koji ih neguje.
To su sitne ekscentričnosti koje smo usvojili pre nego što smo se zaposlili i počeli da sami sebi plaćamo letovanje. Što se tiče audio prostora mog života, takve male ispade iz svakog zdravog razuma, te nalete (o)sećanja na vreme (ne toliko) nevino i (sasvim) bezbrižno nazivam bizarne muzike. Pošto sam utvrdio osnovu priče jednim velikim izvinjenjem čitaocima, vreme je da priznam moju bezuslovnu ljubav prema albumu Out of this World švedskog benda Europe sa koga ćemo danas slušati – ili nećemo, što je potpuno normalno – odabrane numere. Pazi sad!
Nastavite sa čitanjem… “Bizarne muzike: Evropa iliti O bitangama”
Jedini način borbe je obrazovanje, koju moramo da shvatimo kao neprekidni proces čiji je krajnji cilj uspešno promišljanje sopstvenih postupaka
Mladi losos rađa se iz jajeta u hladnim vodama potoka severnoameričkih planina. Tokom života postepeno se spušta ka nižim vodama, da bi se, kao pripadnik desetog dela početne količine izleglih jaja, perspektivni lovac na manje ribe konačno skrasio u posledičnom okeanu, Atlantskom ili Tihom. Par godina kasnije, u vreme seksualne zrelosti, taman tokom opadanja leta i blagih septembarskih dana, dok naša deca kreću u školu, losos kreće u monstruozno putovanje nazad u potok u kome je proplivao, uzbrdo kroz reke i vodopade, obično uz više od hiljadu kilometara puta i više od dve hiljade metara visinske razlike. Kada stigne na svoje odredište, slede klasična scena seksa u plićaku, polaganje jaja i smrt.
Ovogodišnji laureati su otvorili vrata nepoznatom svetu u kojem materija postoji u neobičnim stanjima. Nobelova nagrada za fiziku 2016. godine je dodeljena jednom polovinom Dejvidu Dž. Toulesu (David J. Thouless) sa Univerziteta u Vašingtonu iz Sijetla, a drugom polovinom F. Dankanu Haldejnu (F. Duncan Haldane) sa univerziteta Prinston i Dž. Majklu Kosterlicu (J. Michael Kosterlitz) sa Univerziteta Braun iz Providensa. Njihova su otkrića dovela do proboja u teorijskom razumevanju misterija materije i stvorila nove perspektive u razvoju novih materijala.
