Gusarenjem protiv piraterije

Ima već neko vreme, pitam se zašto ova država pokušava da uvede još više elemenata banana-državnosti u svoje funkcionisanje kad su legitimni odnosi zapravo unosniji. Primer ne može da bude banalniji, ali računam da je dovoljno strašno i to o čemu ću ovde da prospem par reči i pokoju psovku.

Verovatno ste već čuli za ono što SOKOJ pokušava da radi po kafićima, restoranima, buticima i frizerskim salonima u takozvanoj odbrani prava izvođača. Ludilo je postalo još veće nakon što se pojavila još jedna agencija koja, tobože, brani izdavače. Po stavu dotičnih, samo li se usudite da pustite muziku sa tranzistora u svojoj buregdžinici ili obućarskoj radnji, dužni ste da platite neke nebulozne sume obema agencijama. Pa čak i ako te agencije ne zastupaju onog čiju muziku trenutno slušate.

Povod za ovo pisanije je tekst na koji sam natrčao tražeći nešto sasvim deseto (kao to obično biva), a to je sadržaj na blogu nekakve organizacije po imenu Piratska partija Srbije. Za njih sam prvi put čuo kad je onaj nesrećnik završio u zatvoru zbog puštanja domaćeg filma na sisteme za online razmenu, pa su nešto protestvovali u njegovu korist. Članak koji mi je uleteo u pregledač je, zapravo, objava događaja koji je bio organizovan 24. marta pod naslovom “Građanska neposlušnost zdravim razumom“. Nemam baš mnogo volje niti vremena da ulazim u sitna crevca stavova te organizacije, ali moram da primetim da u gomili argumenata ima i onih za koje bi valjalo da zna što više ljudi, jer eksplicitno ilustruju cirkus koji se aktuelno dešava u Srbiji. Nije potrebno biti bogzna koliko promućuran da bi se razumelo da vlada potpuno neprirodan odnos između zastarelih koncepata i novih principa naplate konzumiranja medija i nosača zvuka.

Nastavite sa čitanjem… “Gusarenjem protiv piraterije”

Fotografija dana, 29. mart 2011

Današnji rad je mala studija u kojoj istražujem dve teme.

Fotografija dana za 29. mart 2011.

Verujem, prepoznali ste omot albuma Blind Faith, remek-dela koje beše jedini dah velike rock grupe. O toj ploči ću drugom prilikom i u drugom kontekstu; ovog puta me je interesovalo nešto drugo…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 29. mart 2011”

Flashmob kao društveni angažman

Da li vam je poznat koncept Flashmob? Osim zabave i viralnog marketinga, ova vrsta aktivnosti može da se kanališe kao i društveno korisna aktivnost. Evo primera.

Prema Vikipediji, flash mob ili flashmob je termin skovan 2003. godine, a odnosi se na naizgled spontano okupljanje grupe ljudi na nekom javnom mestu, gde potpuno neočekivano izvedu neku unapred smišljenu tačku, a zatim svako nastavi svojim putem. Ovaj simpatični vid grupnog angažovanja je postao vrlo popularan zahvaljujući portalu youtube, gde su neki klipovi stekli kultni status. Prvi koji pamtim da sam video beše ovaj:

 

Suludo, šašavo, prekrasno! Ama, genijalno! Pratite reakciju vozača električnog vozića: “Frozen people everywhere!…” Šta je njegov šef tog časa pomislio, ostaje da zamišljamo Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Flashmob kao društveni angažman”

Ima li mesta za revoluciju u fotografiji?

Pitanje je možda neumesno, jer revolucije u fotografiji se dešavaju jednom u 50 godina, a digitalna fotografija još nije dostigla svoj zenit. Međutim, ako ovaj lik misli ozbiljno, to bi moglo značiti da nas očekuje i jedna revolucija “preko reda”.

Koncept The Invisible Camera je u povoju, a tražili su i dobrovoljce koji bi rado testirali tehnologiju. Sudeći po sajtu, test je upravo počeo. No, pogledajte o čemu je reč.

Providno kućište? Deluje kao šala, ali izgleda da je reč o teškoj nauci iza svega. Film kojim možete baratati po svetlu? Zvuči zanimljivo. Frakcioni ISO? Samo to je dovoljno da bismo se zamislili, jer reakcija na količinu svetla u delovima slike predstavlja najvažniju razliku između oka i kamere.

(Via; tnx Goran)

Beskorisna mašina

Evo jedne beskorisne mašine!

Što reče imenjak, ovo je zen.

Ili što reče Danil Ivanovič u filmu “Slučaj Harms“: mašina kao takva.

Ukoliko ste makar i na čas imali asocijaciju na efekte rada Vlade Srbije, sami ste krivi, sram vas bilo i tako to. Ja zaista nemam ništa sa tim.

(tnx Toda)

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što jednog trenutka primetiš neke bele fleke ispred očiju, pa shvatiš da si zaboravio da dišeš dok slušaš.

A tek onda uzdahneš duboko. I opsuješ onako, najsočnije što umeš.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što shvatiš da se čovek poigrava sa kič-ikonografijom, a pritom ne upada u kič. Pa se još pritom i zapitaš zašto nema više ovakve muzike.

Kako prepoznati velemajstora?

Tako što svede sopstveno delo na dve gitare i šest glasova i pritom ga učini još boljim. A ti to slušaš i tek posle primetiš da ti je brada nonšalantno opuštena i stoji malo niže nego inače, tačno ispod otvorenih usta.

Neno Belan, velemajstor.