Ima već neko vreme, pitam se zašto ova država pokušava da uvede još više elemenata banana-državnosti u svoje funkcionisanje kad su legitimni odnosi zapravo unosniji. Primer ne može da bude banalniji, ali računam da je dovoljno strašno i to o čemu ću ovde da prospem par reči i pokoju psovku.
Verovatno ste već čuli za ono što SOKOJ pokušava da radi po kafićima, restoranima, buticima i frizerskim salonima u takozvanoj odbrani prava izvođača. Ludilo je postalo još veće nakon što se pojavila još jedna agencija koja, tobože, brani izdavače. Po stavu dotičnih, samo li se usudite da pustite muziku sa tranzistora u svojoj buregdžinici ili obućarskoj radnji, dužni ste da platite neke nebulozne sume obema agencijama. Pa čak i ako te agencije ne zastupaju onog čiju muziku trenutno slušate.
Povod za ovo pisanije je tekst na koji sam natrčao tražeći nešto sasvim deseto (kao to obično biva), a to je sadržaj na blogu nekakve organizacije po imenu Piratska partija Srbije. Za njih sam prvi put čuo kad je onaj nesrećnik završio u zatvoru zbog puštanja domaćeg filma na sisteme za online razmenu, pa su nešto protestvovali u njegovu korist. Članak koji mi je uleteo u pregledač je, zapravo, objava događaja koji je bio organizovan 24. marta pod naslovom “Građanska neposlušnost zdravim razumom“. Nemam baš mnogo volje niti vremena da ulazim u sitna crevca stavova te organizacije, ali moram da primetim da u gomili argumenata ima i onih za koje bi valjalo da zna što više ljudi, jer eksplicitno ilustruju cirkus koji se aktuelno dešava u Srbiji. Nije potrebno biti bogzna koliko promućuran da bi se razumelo da vlada potpuno neprirodan odnos između zastarelih koncepata i novih principa naplate konzumiranja medija i nosača zvuka.
