Ima već neko vreme, pitam se zašto ova država pokušava da uvede još više elemenata banana-državnosti u svoje funkcionisanje kad su legitimni odnosi zapravo unosniji. Primer ne može da bude banalniji, ali računam da je dovoljno strašno i to o čemu ću ovde da prospem par reči i pokoju psovku.
Verovatno ste već čuli za ono što SOKOJ pokušava da radi po kafićima, restoranima, buticima i frizerskim salonima u takozvanoj odbrani prava izvođača. Ludilo je postalo još veće nakon što se pojavila još jedna agencija koja, tobože, brani izdavače. Po stavu dotičnih, samo li se usudite da pustite muziku sa tranzistora u svojoj buregdžinici ili obućarskoj radnji, dužni ste da platite neke nebulozne sume obema agencijama. Pa čak i ako te agencije ne zastupaju onog čiju muziku trenutno slušate.
Povod za ovo pisanije je tekst na koji sam natrčao tražeći nešto sasvim deseto (kao to obično biva), a to je sadržaj na blogu nekakve organizacije po imenu Piratska partija Srbije. Za njih sam prvi put čuo kad je onaj nesrećnik završio u zatvoru zbog puštanja domaćeg filma na sisteme za online razmenu, pa su nešto protestvovali u njegovu korist. Članak koji mi je uleteo u pregledač je, zapravo, objava događaja koji je bio organizovan 24. marta pod naslovom “Građanska neposlušnost zdravim razumom“. Nemam baš mnogo volje niti vremena da ulazim u sitna crevca stavova te organizacije, ali moram da primetim da u gomili argumenata ima i onih za koje bi valjalo da zna što više ljudi, jer eksplicitno ilustruju cirkus koji se aktuelno dešava u Srbiji. Nije potrebno biti bogzna koliko promućuran da bi se razumelo da vlada potpuno neprirodan odnos između zastarelih koncepata i novih principa naplate konzumiranja medija i nosača zvuka.
To što sam prisiljen da plaćam TV pretplatu iako plaćam pristup TV signalu kablovskom operateru predstavlja čin vrhunskog licemerja. Licemerno je ponajpre to što prisustvo strujomera (i, posledično, plaćanje električne energije) automatski povlači i naplatu TV pretplate. Niko neće proveriti da li imam televizor, nego bih morao da dokazujem da ga nemam (karikiram, ali je valjda jasno). Ili, hajde da postavim ovako: plaćam harač javnom servisu i slažem se sa tim. U tom slučaju, imam pravo da zahtevam da se program nikada ne prekida reklamama. OK, popuna prostora između termina, nakon završetka jedne emisije i pre početka sledeće – to je prihvatljivo. Ali, unutar filma, prenosa, pa i TV dnevnika, izvinite – nikad. Ponekad gledam TV program javnog servisa jedne susedne države i primećujem da vladaju tačno ta pravila. Ah, da ne zaboravim: mamutske TV serije, a pogotovo one baljezgarije iz devedesetih za koje je scenario pisao onaj moron, kako mu ime, valja sprečiti da se ikad više ponovo prikazuju u periodu od 7 do 23 (od 23 do 7 je u redu, neka prikazuju šta žele). Pa valjda imamo dovoljno baljezgarija u novoj produkciji?
A SOKOJ?… Svojevremeno, još osamdesetih, bilo mi je čudno, pa čak i smešno, to što Branimir Štulić kategorički odbija da Azra bude “zaštićena” klauzulama SOKOJ-a. Nazivao ih je raznim imenima i rekao da im ne da ništa i ništa ne želi od njih. To “smešno” je bio znak mog neznanja, a ne duhovitosti situacije – ničeg smešnog nije bilo u tome.
Uto sam naučio nešto o tome da je reč o pojavi širih razmera: da se uzmu pare na ime nekog virtuelnog “prava izvođača” pri čemu nikakve garancije nema da će izvođač i dobiti neki novac. Ako nije tako, objasnite kako je moguće da onaj…. kako da ga nazovem… onaj Dinkić, isti onaj koji se ubijao od napora puštajući u rad žičare na skijalištima, e da ima radni narod gde da skija, a u svetsku ekonomiju uveo jedinstveno načelo da siromašna država plaća bogatim kompanijama da podignu fabrike, e da, baš taj, kako je moguće da on naplati 328.000 dinara za nešto što niko nikad nije čuo (ili jeste? Među ljudima koje sam pitao, niko), a autor one satirične prdačine “Buđav lebac”, koja se nije skidala sa radija bar pola godine, dobije godišnju nadoknadu za koju ne može ni jedna suva kifla da se kupi (doslovno). Te je onda Dinkić nešto kao uspijao, te ne veruje, te je li možno, te baš se iznenadio, te ijuft slatka, te… Balkane moj.
A usput, onako srpski: gospodo iz SOKOJ-a, koga bre vi to zajebavate?
Znam i za neke lične primere muzičara koji su davno naseli na iluziju da će im SOKOJ učiniti po volji u odbrani na tržištu, ali ću ih preskočiti jer ne mogu da vam pružim verodostojnost tih podataka. No, mene pride zanima i to kako beli svet postupa u sličnim kontekstima.
Bilo bi zanimljivo da čujete ispovest američke kantautorke Gillian Welch o tome kako se odvažila da napravi nezavisnu izdavačku kuću. To sam video u nekom dokumentarcu (ko zna kom), a nažalost nisam uspeo da lociram priču na netu. Sve se svodi na to da su radio stanice zahtevale od mladih autora da ukalupe autorske elemente u neke banalne zahteve emitera, od tempa do teme teksta, ne hajući za ikakvo autorsko iskustvo muzičara. Kada je u par navrata eskaliralo nezadovoljstvo među muzičarima, RIAA, kao tzv. zaštitnik autora i izdavača, stala je u stranu emitera i time pokazla svoje pravo lice. Gillian Welch je bila među prvima koji su rekli “ne” tim glupostima. Kao krajnji rezultat, ona zastupa isključivo sama sebe na tržištu. Drugim rečima, čak i da neko bude otkriven u tzv. ilegalnom preuzimanju nekog njenog albuma, RIAA nema ništa sa tim, jer nije nadležna. Eventualno bi dotični downloader mogao da strada tamo gde je sudstvo zaista efikasno (tj. mimo estradno atraktivnih procesa, za potrebe snimanja priloga za medije, kao kod nas) tako što bi ga autorka, koja je sada i vlasnica izdanja, tužila za nanetu štetu.
No, gle čuda: Gillian Welch veli da joj takav način distribucije ne smeta, nego čak i koristi. Kao i svaki čestit muzičar koji nije ni folirant kao U Dva niti lešinar kao Željko S., ona svoje glavne prihode stiče nastupajući na sceni. I u tom pogledu na bavljenje svojim poslom uopšte nije usamljena. Pridružilo joj se mnogo drugih, a jedan posebni fah javnog bavljenja muzikom u Americi se tokom devedesetih, kad se ovo desilo, nazvao terminom indie (od independent). U tom fahu se danas nalaze neka od najznačajnijih imena popularne muzike. I svi do jednog razumeju novonastale odnose na tržištu, a RIAA može da im pljune pod prozor, pogotovo onima koji sami objavljuju nove albume na svojim sajtovima i drže ih tako mesec dana pre objavljivanja fizičkih nosača zvuka.
Za to vreme, RIAA izlazi u javnost sa nekim informacijama koje ni pas s maslom ne bi progutao. Gubici su, tobože, toliki kao da svaki album jednom prenet sa online razmena znači isto što i krađa fizičkog nosača zvuka. Srećom, makar među sudijama američkog suda ima i onih koji su imuni na budalaštine. Pitajte nekog torrent hrčka koji ima 5.000 albuma i ko zna koliko rinfuz pesama: da li bi kupio sve te albume na CD-ovima kad bi bio neizmerno bogat? Znate li odgovor? Naravno da ga znate. Zna ga i RIAA. Znaju ga i ovi iz SOKOJ-a i OFPS-a. I to ih jako nervira, shativši da tu nema kajmaka, pa su krenuli da harače kafiće, hamburgerije i frizerske radnje.
Da li iko primećuje da SOKOJ i OFPS nemaju nikakva prava ukoliko se u nekom javnom prostoru pušta muzika autora sa kojima te kuće nemaju važeće ugovore? Da li iko primećuje da SOKOJ i OFPS nastupaju sa stanovišta sirove sile zasnovane na elementu straha? Među trange-frange komercijalistima devedesetih je važio termin “APP – ako prođe, prođe”. Upravo je to metoda koju SOKOJ i OFPS upotrebljavaju da prikriju poluistinu koju plasiraju pred sobom. A država im je saučesnik u kriminalnoj radnji koju sprovode.
Ne zaboravite: laž je lako raskrinkati, jer se kad-tad sama raspadne. Poluistinu je teško slomiti, jer je potrebna mnogo veća količina energije i vremena da bi se raskrinkala. Džukele to vrlo dobro znaju i zato su toliko samouverene. Na stranu to što u Srbiji važi alhemijsko pravilo da žalba ne odlaže izvršenje naplate kazne za prekršaj. Za to vreme, sudstvo je efikasno kao da ga sprovode Enti, jer kao stalno nešto rade, ali procesiraju po jednu rečenicu svakih nedelju dana. Trebaće vam godine da dokažete notorne činjenice o zloupotrebi stavova o zaštiti nečijih prava ukoliko u ta prava uopšte niste dirnuli. Samo držite Džonija Štulića na umu i biće dovoljno da znate da ste u pravu. Nažalost, neće vam pomoći na ubrzate proces i refundirate novac od kazne za koju država neće isplatiti onakvu kamatu kakvu i sama naplaćuje.
Ja imam samo dva pitanja, a biću zadovoljan kratkim odgovorima. Prvo: kako tačno glasi slovo zakona za puštanje muzike u kafiću? Drugo: ako bih ja u svom kafiću dan i noć puštao samo Azru i Gillian Welch, po kom to osnovu pod kapom nebeskom bi mamlazi iz SOKOJ-a ili one džukele iz OFPS imali pravo da traže bilo šta od mene?
Ako ste iz SOKOJ-a ili OFPS, ne zalećite se i ne radujte da osvetom sperete ove namerno nanete uvrede: nemam kafić, nemam ni radnju. A da ga imam, pustio bih vas da mi se uopšte obratite samo ako biste imali spisak svih izvođača koje zastupate, računajući i strane, a čija overa u sudu nije starija od 45 dana. A ako hoćete da mi uđete u kuću, zavirite u Ustav i pogledajte šta tamo piše na tu temu, pa najpre obezbedite sve preduslove. I ne zaboravite na član 46 stav 1 Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ne, neću da prenosim tekst člana 46 ovde. Potrudite se malo i sami.
Da li u svetu globalizacije svako pokušava da koristi tehnologije 21. veka, a da pritom harači kao u 10. veku? Beše vreme kad su vladari oblasti zasnivali svoju ekonomiju na otimačkim pohodima po okolini, a kasnije, kad je plovidba postala efikasnija, i po obodima poznatog sveta; tako su nastajala čitava carstva. Bilo je onih koji su pravdali gusare koji su nasrtali na brodove sa robom iz kolonija jer, eto, nisu platili autorska i srodna prava na biber, vanilu, kakao, banane i mahagonij. I može biti da su ti gusari-presretači vraćali oteto kolonijama… Može biti, kako da ne… Bajka o Robinu Hudu je, jebi ga, ipak samo bajka.
Vremenom su ustanovljene nekakve čudne norme “šta je čije”, što je postalo posebno unosno kada je reč o pravima na intelektualno vlasništvo. Budimo načisto: tu nema proste pravde. Nijedna agencija nema paušalno pravo da zastupa bilo kog autora ukoliko tom zastupanju nije prethodio eksplicitni ugovor. Sad samo preostaje pitanje: da li smete da iskušavate đavola? Jeste li čovek ili miš?
Šta tek reći o probranim aršinima delovanja? Nijedan jadnik koji zastupa SOKOJ ili krele koji izigrava nešto za račun OFPS nikad neće smeti da uđe na neku svadbu usred Šumadije i da zahteva da se plati tantijema ili da se prekine izvođenje muzike, jer zna šta bi ga u tom slučaju snašlo. Umesto toga, ulaziće u kafiće u prepodnevnim satima (ili još gore, u frizerske salone i butike) i u onima gde proceni da nema jačih od njega, pokušaće da ispreskače nekoga možda čak i zbog muzike kojom će da pozvoni nečiji mobilni telefon.
A šta ćemo sa dvostrukom naplatom, dragi moji? Ako ste pustili radio program, pa vam neki od tih SOKOJ/OFPS inspektora kontrolora saopšti da treba da platite emitovanje, podsetite ga na to da je radio stanica to emitovanje već platila i da nema pravnog osnova da se ista stvar naplaćuje dva puta.
Da ponovim pitanje: gospodo iz SOKOJ-a i OFPS-a, koga vi to zajebavate?
A vas, sve ostale, pitam: šta mislite o ovome?
Hteo sam da pitam i premijera Cvetkovića kakva je bila njegova uloga u OFPS, ali žao mi čoveka. On je umoran, tako umoran… hhhh, da ne bi znaohhhh šta smo tohhhh… uopštehhhh čuli na tu temuhhhhh… uostalomhhhhh međutim dahhhhhh… kojim ovahhh vlada vodihhhhh… i funkcionišehhhh… tako da smo odlučili da rešimohhhhh sva tehnička pitanjahhhhh… složnohhhh eto odgovorahhhhh…
$#$
Odavno čekam da neko napiše ovakav tekst o gamadi koja se namnožila i razgoropadila.
Taj OFPS, to je ona “firma” registrovana u Crnoj Gori a naplaćuje u Srbiji, u kojoj Mirko ima tala?
Ja to ne znam. Ali sve mi se čini da je to ustanova čija relevantnost zastupanja države može da se dovede u pitanje. Ko ima ili nema tal u toj agenciji, firmi, šta li su, zaista ne znam. A nije da ne bi bilo zanimljivo da istraži neko čiji bi to posao trebalo da bude.
Cvetković je akcionar u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji – Agencija za Srbiju, ne u OFPS. JAA ima malo šire polje zaštite prava, ne samo za muziku. S druge strane, SOKOJ je još za stare države bio zlatna koka za uhljeblje, rahmetli Voki Kostić je ne jednom opisivao terevenke po SSSR-u dok je bio predsednik. U svoje doba je SOKOJ imao vrlo moćan računarski sistem, bateriju IBM-ovih mašina AS/400, što je verovatno značilo da je nekada imao podosta materijala o emitovanom programu koji je trebalo obraditi.