Jednu od ovih fotki sam predstavljao više puta do sada, na raznim mestima. Ne mogu da odolim, moram ponovo, ali ovog puta sa malo više scena.
Nedelja, rano popodne, april 2004. godine, nalazim se u pešačkoj zoni u Kembridžu u Engleskoj. Momentalno je bilo lepo vreme (što je važan podatak, s obzirom na to da sam tog dana prebrojao četiri sunca i tri kiše, naizmenično). Ljudi se razmileli po gradu; reke turista trče po dvorištima koledža i po ulicama, guraju se po krcatim čajdžinicama, a neki su se okušali i u upravljanju čamcem po reci Cam uz pomoć motke. Nastavljam ka uskršnjem vašaru na trgu ispred čuvene zgrade Corn Exchange. Morao sam da dotaknem zgradu: ovde je grupa Pink Floyd imala svoj prvi nastup 1965. pod tim imenom; tada su to bili “samo” lokalni momci.
Na raznim mestima zatičem ulične muzičare, pantomimičare, ludake raznih vrsta. Ne mogu da odolim: potrošio sam možda 4-5 funti sitnine da im dam bakšiš; sećao sam se godina kad sam aktivno svirao gitaru i pitao se da li ću ikad biti u prilici da sviram na ulici tamo gde je to sasvim uobičajeno…
Na jednom mestu, baš u blizini Corn Exchange, trojica momaka sviraju neku čudnu mešavinu između hot-jazz i brit-folk zvuka, zvuče skroz blesavo sa dve gitare i violinom. Primećujem kako neki Japanci ubacuju sitniš u kofer od violine. Kako ko ubaci novac, sva trojica uglas, besprekorno uvežbano, prekinu pevanje i unisono viknu “THANK YOU!“, a zatim nastavljaju, izazivajući smeh i aplauz prisutnih. Dok stojim u prikrajku, slika se ponavlja jednom, dvaput, triput. Ubacujem im pola funte: dobijam i ja svoje glasno zahvaljivanje, dok Japanci slikaju, klibere se i tapšu…
Nastavljam po planu: nanišanio sam jednu zanimljivu krčmu; taman da pobegnem od kiše koja je počela. Obaška, umoran sam od šetnje i vreme mi je za pintu ili dve Guinnessa; Old Holborn sam već kupio (tad sam još uvek pušio) i pitao sam se da li sam posle petnaestak godina zaboravio da umotavam duvan u rizlu. Uspeo sam… iz trećeg puta.
Prilazim mestu na kome čujem izuzetno glasno i potpuno raštimovano pevanje; trebalo mi je malo vremena da prepoznam da je reč o Donovanovoj pesmi. Ne vidim nesrećnika koji ne ume da peva, a pritom bolje peva nego što svira… Tražim sve dok mi pogled nije pao na jednu kantu za smeće, koja je potpuno ista kao i sve druge po Kembridžu, ali nije na dobrom mestu… Ljudi prolaze, niko se ne zaustavlja. Ne verujem svojim očima (ušima, nažalost, verujem): vire ruka i vrat gitare iz kante. Toliko sam bio iznenađen da je zamalo nedostajalo da prođem ne fotografišući… A umesto da ispalim barem desetak ekspozicija, uhvatio sam samo jednu… Ovo je, zapravo, izrez – puna fotka je škart od kompozicije.
Sada ni pod pretnjom ne bih mogao da se setim da li sam čoveku bacio neki sitniš ili nisam. I pored skrnavljenja pesme Donovana, zaslužio je, ama makar zbog samokritičnosti (znao je svoje mesto – što je dekadentna ta Evropa) i, dabome, zbog originalnog pristupa u street performance delatnosti.
Imam brdo fotki iz Kembridža; ostaviću nešto i za drugi put. Za kraj: tabla ispred jedne krčme. Sasvim uobičajena pojava za ondašnje prilike, koliko sam zapazio.
