Nacija je na kolenima: ljubav je pobedila. Prestali smo da strepimo, da drhtimo. Oni sa slabijim živcima su malčice pišnuli u gaće od uzbuđenja. Ostali će zaspati snom pravednika i tako se najzad izvući iz mentalne krize.
Najzad, nije to lako: nemaš više svojih problema, pa se baviš tuđim, kao što je red. Od sve muke, zadesi se strašna nevolja: prekinula se romansa između neke voditeljke sa televizije i nekakvog nalickanog pevača komercijalne muzike. Nacija prolazi golgotu dok ona odlazi na doručak kod njega: nije problem to što je ona otišla na doručak kod njega, nego što nije bilo kamere u njegovoj kuhinji, pa ne znamo ni šta su radili ni o čemu su pričali. Mediji su zakazali, pa mi ostadosmo uskraćeni za informacije neophodne za dalje delovanje.
Bio je to dan zebnje za srpski narod, jer on je otišao da mazne lovu negde u inostranstvu, a ona kući da odrema posle rane jutarnje smene. Oni hrabriji su stameno ostali uz kioske u očekivanju nekog vanrednog izdanja bilo kog od relevantnih tabloida. Oni sa slabijim živcima su tiho plakali u nekom prikrajku, pazeći da im slučajno ne promakne neka informacija o pozitivnoj promeni na nekom od 110 kanala kablovske televizije koji se, srećom, bave tom vrstom društvenog angažmana..
To ti je srpski narod. Čak i u času najgrđeg jada iskazuje optimizam koji nema pandana u modernoj istoriji.
I onda grom iz vedra neba. Da ste mi pucali u grudi, ostao bih da stojim! Da ste mi saopštili ne znam šta, ne bih bio radosniji! Kako da opišem osećanja, nema tih reči da dovoljno naglase sreću kad sam čuo da se ona opet uselila kod njega. Pouzdani izvor prenosi da oni opet cvrkuću k’o golupčići. Sad mogu da se opustim; možda mi i nadođe od silne vreline. A taman sam spremio tromesečnu platu da spiskam na tamburaše i špricer. E, k vragu. A izgovor za lupanje bi bio tako dobar: čaše o flaše, flaše o glave, glave o zidove…
Nooooot, što bi rekao Borat.
Slažete li se sa mnom da je satirični paketić s početka ovog priloga ispao neuspešan? Vala, jeste. Pametna satira se ipak bavi bitnim stvarima.
Postoji samo jedan lek: potpuno ignorisanje ovakvih baljezgarija.
Problem je u tome što oni koji bi trebalo da ignorišu takve informacije zapravo čine ključni faktor generisanja i prenošenja. I posle još izvlače nekakve jebene argumente legitimnosti tih postupaka.
Hajde, za promenu, da se bavimo skandalima druge vrste. Recimo, da pronađemo nekog maturanta-štrebera, budalu koja ne samo da je pročitala svu propisanu lektiru tokom sve četiri godine srednje škole, nego postoji i osnovana sumnja da ponekad samoinicijativno ode u biblioteku i tamo radi ko zna šta, kakve se nepodopštine tamo već rade. Pa kad čujete vest, slobodno kršite prste u očajničkoj nadi da je ipak reč o novinarskoj patki i da u ovoj zemlji ipak nema baš takvih ludaka koji slobodno idu ulicom.
Imam ja i gorih primera, ali ne bih hteo da vam izazovem dugotrajnu nesanicu.
Ako ovako nastaviš lako ćeš preuzeti titulu najgoreg hejtera od mene, kako u blogerskoj tako i u FB sferi. Ne vidim što se ti nerviraš, dovoljno je što se mi drugi nerviramo 🙂
p.s. I niko nije izvlačio nikakve argumente, već se jadao, loše si protumačio.
Te sfere koje pominješ, ne znam ništa o tome. I nikog ja ne mrzim. Čak ni one koji su to zaslužili.
A ono o argumentima, u pravu si., Ali samo delimično. Elem, nisi jedini sa kojim sam bio u raspravi o opciji ignorisanja šunda. Ja zastupam tezu da sve to treba ignorisati. Ti reče na FB-u da se samo spotičeš o to đubre dok, inače, radiš svoj posao; i to je argument koji uvažavam. A time što si preneo tu informaciju na FB, pucao si u moju tezu (ne sa tom namerom, ali razumeš šta hoću da kažem). Da, udario si komentar “Dokle više” da bi pokazao da si protiv takvih pojava. A taj polusvet će baš i opstati dok god drugi budu pričali o njima i prenosili stupidarije o njihovom delovanju.
Ima negde, beše li u keltskim legendama, jedna prekrasna priča o tome kako je zla čarobnica najzad pobeđena tako što su ljudi počeli da je ignorišu. Kako bi to poučna priča bila u oslikavanju naše javnosti! Samo kad bi bilo dovoljno pismenih da je pročitaju…
najbolje je ignorisanje. zašto? da li ste uočili facu, onog koji ti priča o bla bla nečemu, u milisekundi spoznaje da ti o tome nemaš pojma. to je o onima koji se bave bla bla stvarima.
nasuprot njima sam ja, koji prosto uživa u vremenu koje nije bačeno na brigu o nečijim bla bla glupostima i efektno ga koristim, počev od spavanja pa do krečenja (počinje sutra).
p.s. ko kreči taj se ne veseli