Fotografija dana, 30. april 2011

Dok dlanom o dlan, isteče april. Današnja fotka je pomalo simbolična sa stanovišta dešavanja na Suštini pasijansa: zavrti se ponekad, ide prilično visoko, ali mnogo je praznih sedišta.

Jasna i ja smo danas vodili dečicu u luna-park, pa sam unapred isplanirao neke scene za fotkanje. Nadao sam se uspehu bar nekog od tih planova. Najbolje je ispala sesija pored velikog ringišpila, jer se tad sunce probilo među oblacima koji su danas dominirali. Evo odabranog rezultata:

Fotografija dana za 30. april 2011.

Slabo im ide tamo, mora se reći. S obzirom na to da je nekad luna-park oko prvomajskih praznika bivao pun najmanje nedelju dana, i to po ceo dan, ovo nije ništa. Na ringišpilu ih je bilo dvoje! A često se danas dešavalo i na onim dečijim karuselima i čudima, kad su Kaća i Marko bila jedina deca u kamionima/avionima/dinosaurima. Mislim da cena od 100 dinara po vožnji nije nimalo popularna; u Kikindi danas ima mnogo porodica koje ne mogu da priušte svojoj deci tu malu radost. Je*i ga...

Makar sam iskoristio prigodu praznog ringišpila da se malo bavim geometrijom. A za nekih sat vremena koliko smo proveli tamo, mislim da je to bila jedina vožnja. Nisam obraćao pažnju na samom početku, ali kasnije sam hteo da isprobam neke druge uglove svetla i rakurse protiv sunca, ali mi se nije posrećilo da dočekam neku sledeću turu.

Ako bude sve po planu, vratiću se ja tamo opet. Pomenuh već večernju turu kad sam okačio onu fotku sa invalidskim kolicima ispred autodroma… Ah, da: Marko i ja smo osvojili nagradnu vožnju električnim kolima. Nisam baš siguran šta smo to uradili da bismo osvojili nagradu, ali ajde-de, dopalo nam se.

Kupujte po bojama

Izvedba jednog umetnika šalje sublimiranu poruku o besmislenosti potrošačkog društva.

Marco Ugolini je neko koga bismo danas najlakše opisali kao crossover aktivistu koji, po sopstvenim rečima, koristi sve raspoložive medije u nameri da istraži teritorije između umetnosti i dizajna. Fasciniran svojom okolinom, u kojoj njegovi radovi najdirektnije funkcionišu, on postavlja svoje objekte istraživanja u nesvakidašnje ogoljen prostor u kome postaje jasno da živimo u eri prodaje magle i sumaglice.

U tridesetak performansa čije arhivske zapise izlaže na sajtu, Ugolini razotkriva maske; pritom, on dokazuje da najveću masku čini upravo ljudsko ponašanje. Ugolini učini da sprajtovi od nekoliko piksela postanu izgubljeni u prostoru, a životinje izrađene od gvozdenog lima (u prirodnoj veličini i mase približno iste kao živa životinja) unete u prirodni ambijent predstavljaju poruku o ugroženosti vrsta zbog eksploatacije tog istog gvožđa.

Ugolini zna da posao umetnosti nije da bude lepa, nego da šokira i natera na razmišljanje. Zato on ne preza ni od destrukcije: kada nalupa zid potpuno nove biblioteke jajima punjenom akrilnom bojojm, on svoj iskaz završava pseudo-potpisom pomoću šablona i spreja. Boja je oprana sa zida, ali je poruka shvaćena: čak su akademski krugovi potakli da se ogromna i jednolična siva površina oplemeni na neki način, i to je dovelo do javne rasprave.

Potrošačko društvo je posebno na tapetu ovog umetnika: pored šest fotografija na kojima su potrošačke korpe pune artikala iste boje, Ugolini nije propustio da obavesti gledaoce da je na kraju vratio artikle u rafove i da, zapravo, nije ni imao nameru da ih kupi. A poigravajući se rečju “consume” (što znači kupiti, ali i uptrebljavati nešto dok to ne bude potrošeno ili uništeno), Ugolini nam predstavlja sveću sa 25 fitilja i podseća kako osoba u visoko razvijenoj zemlji troši 25 puta više energije od osobe koja živi u zemlji u razvoju.

Ima toga još na sajtu Je Suis Mon Rêve: posetite sajt i pogledajte izložene radove i performanse.

‘De prolaziš češće puta

Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.

Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.

[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]

Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… Confused smile A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.

(Via; tnx Igor)

Helena lijepa i ja u kiši

Moji stari drugari već znaju da je ovo jedan od mojih all-time favorita.

Album Rođenje Drage Mlinareca iz 1975. je jedan od meni najdražih albuma eks-jugoslovnske scene. O tom albumu ćemo potanko kad dođe vreme u okviru serijala o mojih 125. Hajde da večeras zajedno čujemo kapitalnu numeru sa tog albuma.

Onaj prvi deo sam nekad rado svirao u nekom svom aranžmanu; čak sam varirao onu liniju basa kroz neke akorde. Kažu ljudi da je to dobro zvučalo. A tek tekst…

Želite znati, Heleno lijepa,
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara…

Bilo je to nešto od najbolje rock poezije tog vremena.

Mnogo, mnogo kasnije, Josipa Lisac je otpevala zamalo-pa-konačnu verziju te pesme, sve sa recitovanim tekstom u središnjem delu (autorka beše neka Josipina ispisnica). Postoji audio zapis sa koncerta aranžiranog u čast Drage Mlinareca, kad su mu 2005. uvalili nagradu “Porin” za životno delo; zapravo, imam negde i TV rip tog koncerta. Josipina izvedba “Helene” je zvučala tako dobro da sam joj odmah oprostio što ne zna osnovni tekst. Poslušajte.

I opet sam se naježio.

Treća verzija vredna pomena ne postoji.

Fotografija dana, 29. april 2011

Ovu sam meračio dugo, a ne znam ni sam zašto. Istu predstavu iz šolje imam svake večeri. Ali, to je bilo teško fotografisati.

Jasna i ja imamo mali ritual svake večeri: svakom po šolja biljnog čaja sa malo meda. Pripema je moj posao. Doduše, brzo to ide: dok voda u bokalu proključa, ja rasporedim kesice i med u šolje.

Retko pijemo prave čajeve: izgubili smo strpljenje za pripremu vrhunskih (i skupih) čajeva kao što je darjeeling, teško je dočepati se najkvalitetnijih aromatizovanih čajeva kao što jeto earl grey (mada tu ima nekih pomaka; o tome drugi put), a pijenje raznih oblika orange pekoe čajeva iz filter kesice je blasfemija. Negde jesenas smo otkrili aromatizovane biljne čajeve jedne domaće trgovačke marke – triput su jeftiniji od one “Milford” prevare, a mnogo kvalitetniji. Ja obično pomešam u jednu teglu nekoliko vrsta (čajevi sa ukusom brusnice, jabuke sa cimetom ili mltivitaminske mešavine), pa onda svakog zapadne ono što mi se zalomi po slučajnom izboru.

Osim uživanja u samom čaju, mene odavno fascinira način razlivanja boje dok se čaj rastvara. Odavno sam se pitao da li bih uspeo da fotografišem to – i večeras sam najzad pokušao. Evo rezultata:

Fotografija dana za 29. april 2011.

Nije bilo lako: ova fotka je uhvaćena negde u prvih 4-5 sekundi nakon što sam usuo vodu u šolje. Ima jako malo vremena da se uhvati razlivanje: obratite pažnju koliko je različita “scena” u levoj i desnoj šolji; a samo nekoliko sekundi koliko je trebalo da grunem vodu u desnu šolju, u levoj se boja skoro već ujednačila. Već na sledećoj ekspoziciji, možda pet sekundi posle ove, efekat je izgubljen.

Pošteno, rezultatom nisam zadovoljan, jer na njoj postoje najmanje tri eksplicitne greške (svetlo, oštrina i kompozicija). Ali baš namerno objavljujem ovu fotku – između ostalog i zato što projekat “jedna na dan” predstavlja dnevnik, pa ću se podsetiti da pokušam ponovo kad-tad. Kad budem pokušao ponovo, biće to jedna šolja, bez onog blesavog tanjirića ispod, drugačije ću aranžirati svetlo (difuzno svetlo na slici je fluorescentna svetiljka koja non-stop radi u kuhinji), a imam ideju i kako da usporim proces razlivanja (baš da vidim koliko se sećam teza o Braunovom kretanju iz osnovne škole).

Dakle, eksperiment ostaje otvoren.

Preko svake verovatnoće

Negde sam, davno, čuo ili pročitao: verovatnoća da vas grom udari jednom u životu je dovoljna da bi trebalo da se zabrinete. A šta onda da kaže ovaj jadnik?

Njega je grom lupio dvaput… u četrdeset sekundi.

 

A onda je otišao kući.

Sad sledi ono pravo pitanje: da li je ovaj čovek baksuz ili srećković?

(Via)

Zapanjujuća fotka

Ne mogu da prenesem sliku jer me copyright sprečava, ali mogu da vas uputim na nju.

Mislim da sam vam već pominjao sajt 1x.com. Taj foto portal pohodim redovno, a čak sam našao i “prljavi” način da skinem i arhiviram sve fotografije odande. Od ne znam ni ja koliko foto portala koje sam posetio do sada, ovaj nije prevaziđen po kvalitetu (ne računam profile raznih profesionalaca i neke izuzetne, ali fahovski usko orijentisane portale).

Jutros sam zatekao fotku koju ne mogu da prepričam.

Posetite i ceo profil ludaka koji je autor te fotke. Lik je očigledno sklon bizarnim aktovima, što nije svakom po volji. Ali te fotografije su vredne uvažavanja barem zato što su tehnički besprekorne.

(Via)

Art Project, powered by Google

Zamislite tehnologiju koja se koristi za Google Maps Street View u kombinaciji sa najkvalitetnijim mogućim fotografijama odabranih objekata. Sad tu zamisao smestite u neke od najčuvenijih galerija na svetu. Rezultat je takav da zastaje dah.

Ne znam koliko bi čovek trebalo da bude tvrd na srcu i pameti, pa da ostane imun na izvedbu inicijative Art Project. Za to sam saznao tek pre nekoliko dana, nakon što mi je prijatelj skrenuo pažnju. Već prvi “letimični” pogled na sajt mi je oduzeo dva dragocena sata, i to sam se doslovno silom naterao da prekinem pregled, jer sam imao druge obaveze.

Reč je o inicijativi koju je Google sproveo sa (zasad) šesnaest čuvenih galerija. Kada izaberete galeriju iz prostog menija, naći ćete se u virtuelnom prostoru i moći ćete da šetate njime. Prava pikanterija počinje ako vidite znak plus pored slike ili ako odaberete neku od slika sa posebnog menija pored odabrane galerije: prelazite u režim detaljnog pregleda slike u potpuno vernom prikazu boja. A koliko je detaljno, pokazaću vam na jednom primeru. Elem, znate li sa koje je slike uzet ovaj detalj?

Detalj preuzet sa slike na sajtu http://www.googleartproject.com

Ne, ne bih znao ni ja (usput, ovo nije najveći zum!)… Ali, očigledno je: vide se svi detalji koje je ostavila četkica na platnu. Obratite pažnju i na teksturu tkanine koja probija.

Nastavite sa čitanjem… “Art Project, powered by Google”