Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Današnja, pardon, večerašnja fotka je izvedena na prečac. Nije bilo određenog zadatka, pa sam ga osmislio u hodu: da za najviše pet minuta izvedem uljudnu dugu ekspoziciju, a za još pet završim obradu. Mogu li ja to?
Međutim, trik je u tome što sam tokom dana pomislio na to da bi scena koju sam lovio mogla da bude primerena za time-lapse seriju. Šteta što setoga nisam setio pre nedelju dana, pre nego što je šljiva ispred kuče procvetala: tada bih imao celu seriju.
Kada sam vas sinoć uputio na animirani film “Rain Town”, pomenuo sam i film “Ježić u magli” (Yozhik v tumane, 1975). Do pre samo 24 sata, kad sam saznao za postojanje japanskog remek-dela i pogledao ga, ovaj ruski crtać je bio bez konkurencije u mom poimanju animirane umetnosti.
Sreća, pa youtube pruža i ovaj film na gledanje.
A još veća sreća, pa ne moram doista i da lupam glavu misleći koji je od ta dva filma bolji. I za jedan i za drugi film važi nešto što sam pročitao u komentaru jednog gledaoca:
Evo čemu animacija treba da služi.
Više ne mora da se kaže.
Život ne može biti bolji od ovoga:
Da, dobro ste videli: to prelepo čeljade ispod crvenog kačketa je Sam Brown.
Ova minijatura sa koncerta Davida Gilmoura je tek mali, pikantni detalj koji delim sa vama kao podsećanje da će u nedelju u podne na blogu osvanuti nova priča u ciklusu “Mojih 125”. Ovog puta pričam o prvom albumu Davida Gilmoura, a usput vas upućujem na još neke crtice iz njegove karijere.
Stay tuned.
Jedna današnja vest me podseća na onu parodiju Indeksovo radio-pozorišta “Prodajem papagaja s greškom”. U toj vesti, saopšteno je da jedan internet provajder svim klijentima pridošlim u ovom mesecu obezbeđuje nekoliko meseci potpuno besplatnog Interneta.
Potpuno besplatno, boktemazo! Ne bilo kako besplatno, nego potpuno besplatno!
Šta je sledeće? Dok većina bude nudila nešto potpuno besplatno, pa se takva ponuda ispere od učestalosti i običnosti, pojaviće se neko ko nudi to isto baš baš potpuno besplatno. Iliti besplatno do koske. Radovan III bi rekao besplatno, u pizdu materinu. No, sad je moderan pristojan i beskrvni rečnik kome nas poučavaju razni PR poslenici; mora da bude fino. Ama, füno! Ich spreche anständig! Kom il fo!
I vrapci znaju da ja za tenis ne dajem ni pet para niti se ložim na sve one teniske turnire. Uvažavam uspehe tenisera rođenih u Srbiji, ma gde oni uplaćivali poreze na prihod, i to je dovoljno. Ali, ovaj dečko iznenađuje.
Ne, nisam na kraj srca. Budite parlamentarni: zaista me boli uvo za taj sport. Ne uvažavam sportove kojima ne može da se bavi svako, a u tenisu ga baš preteraše sa svojim izigravanjem pripadnosti aristokratskom nivou društva. Pretpostavljam da je to i razlog što se nacija identifikuje sa tim sportistima. Pa, gde je bila nacija kad su oni trenirali tenis po skupom i preskupom satu trenera dok su se druga deca igrala, što inače i treba da bude posao dece?
Jedna sveža vest me je podsetila na domaći slučaj od pre petnaest godina, kada su lopovi prevazišli sami sebe…
U vesti koju nalazim na sajtu B92, saznajemo kako su Gruzija i Jermenija ostale bez Interneta zbog 75-godišnje starice iz Gruzije koja je presekla optički kabl tokom skupljanja starog gvožđa, verovatno misleći da će moći da proda komad kao sekundarnu sirovinu.
Šta zna baba šta je optički kabl… Ludosti sveta nemaju granica…
U međuvremenu, dva podatka mi žuljaju mozak i ne mogu da protrčim bez komentara.
Nastavite sa čitanjem… “Optički kabl nije od bakra (sreća naša)”
“Hoću svoj deo, nećete da me prevarite!”… “Ne može brže, jurimo trideset!”… “I ti ćeš tako kume, samo sutra!” – tako sam godinama doživljavao online kupovinu. Do jutros.
Posle ko zna koliko odlaganja, snabdeo sam se platnom karticom kojom mogu da plaćam na Internetu. Uzgred, to nije ona kartica za koju su mi u banci rekli da prolazi u takvim transakcijama (nije uspelo nijednom – na tačno pet mesta u zemlji i inostranstvu), ali da sad ne budem sitničav.
Jedne večeri sam lutao Amazonom, pregledao knjige koje su mi zapale za oko, pa se najzad i odvažio da naručim jednu. To do sada nisam radio: na moju adresu su do sada stizale porudžbine iz Amazona samo dvaput, oba puta DVD-ovi. Jednom je to bio film Europa Larsa von Triera, poklon kojim me je dobar drugar u pečalbi tada iznenadio. Drugi put, beše to Schumacherova verzija rok-opere Phantom of the Opera, kojom sam jednom iznenadio Jasnu (ala je bilo cike!). Ali, opet je dotični drugar kupio taj DVD za moj račun sedeći u Fritaunu, bože me prosti, samo zato što sam tad živeo u državi mimo sveta (kao da je sad bolje) i nisam mogao da učestvujem u globalnom platnom sistemu.
A sad knjiga. Najzad knjiga.
Političari su zakazali i zato mali ljudi čine veličanstvene stvari u pokušaju da svet učine boljim mestom. Ovaj ludi Francuz je dao svoj doprinos u takvom nastojanju. Pogledajte ovu prezentaciju sa ovogodišnje TED konferencije, vredna je svake utrošene sekunde. Odavno nisam doživeo jaču intelektualnu provokaciju od ove.
JR je tzv. ulični umetnik koji je donedavno bio potpuno anoniman. On je ekscentrik koji koristi umetnički iskaz kao najdirektniju provokaciju na mestima na koja većina nas ne bi smela ni da kroči.
Nakon što je odabran da primi nagradu za 2011.godinu na TED konferenciji, JR je uputio novu provokaciju – i to celom svetu. Nema potrebe da objašnjavam previše: pogledajte ovu inspirativnu prezentaciju i saznajte o čemu je reč.
Više informacija možete saznati i na portalu globalnog projekta Inside Out. Više iz perspektive konferencije TED saznajte ovde.
(Via)