Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.
Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.
[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]
Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… 
A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.
(Via; tnx Igor)
A na prozoru cveće u konzervi od INA motornog ulja, ako dobro vidim.
Plima mešanih nežnih osećanja preplavila je moju tek probuđenu dušu. 😀