Epidemija ulične mržnje

Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?

Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.

Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.

Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.

Nego, nešto drugo me muči. Sećam se svog četvorogodišnjeg boravka u Beogradu osamdesetih godina prošlog veka. Sećam se scena po ulicama, samoposlugama i autobusima, na ulazu u bioskop i na izlazu iz bilo kog prostora, kada je važilo brojanje prisutnih metodom “jedan, dva, tri, gužva”. Sećam se babe iz komšiluka koja tri godine nije htela da mi uzvrati “dobar dan” i koja je, sirota, verovatno patila jer ne razume zašto jednom već ne odustanem od zaludna posla pozdravljajući je kad god prođem (ni ja nisam razumeo zašto je ona stalno napolju, ali to nije bila moja briga). Sećam se ponašanja skoro svih vozača, a posebno se sećam jednog tramvajdžije koji je glasno likovao dok je dvadeset metara tramvajem gurao jedan jugo koji se u pokušaju parkiranja preprečio preko šina u Bulevaru revolucije, dok su dežurni penzioneri na prednjim sedištima navijali u njegovu korist. Ima još mnogo takvih slika, da ih ne pominjem. Uglavnom, u Beogradu sam previše puta iskusio kolektivno ispoljavanje mržnje i zla koje nisam video nigde drugde u Srbiji (a kamoli drugde)… Osim možda u Novom Sadu tokom devedesetih, kada je taj lepi i nekada kulturni grad u par talasa primio preko sto hiljada nevoljnika u svoje okrilje, pa počeo da puca po šavovima.

Muči me nešto drugo, rekoh. Još tada sam na samom sebi osetio da primam tu zarazu ulične mržnje. Nisam ja ni isprva imao nameru da ostajem u Beogradu, ali kad sam prepoznao talase bezrazložno zlih primisli prema drugima, shvatio sam da nema načina da boravim na tom mestu više nego što je neophodno; to je čak uticalo na scenario mog studiranja. Mada, ne okrivljujem ja Beograd ni za šta: to je tako, svako pronalazi svoj ključ opstanka, a ja sam kao student bio pri dnu socijalne lestvice. Nekome se ta histerija dopada, neko postaje političar i naplaćuje prigodu, a neko je pak našao načine da prevaziđe ili zaobiđe stanja o kojima govorim. Ja sam se i tad pružao prema guberu, kao što činim i danas, uz razliku da su bile potrebne godine da naučim da se borim protiv loših uticaja okoline.

Još me više muči to što se sindrom ulične nervoze danas proširio svuda. Sad je već lakše razumeti zašto je tako: jednom smo se već strmopizdili na dno i to beše više nego dovoljno iskustvo za jedan životni vek. Posle dvadesetak godina, i poslednjoj budali je postalo jasno da je imao svoju ulogu u tome – veoma malu i uglavnom pasivnu, ali svejedno važnu. Poražavajuće je saznanje da polazište onog pada nije ništa drugačije danas nego što je bilo uoči onog rata, a da samo zahvaljujući nečijoj skoro-pa-svevišnjoj milosti ne tonemo na samo dno; naime, korisniji smo kao morlok-potrošači nego kao topovsko meso. Iskustvo čini da ovog puta manje okrivljujemo neke nepoznate i neimenovane za svoje nedaće, nego taj artikulisani deo svog besa obavljamo (da ne kažem: vršimo) psujući na aktuelnu političku kliku. Onaj glavni jad – nastao mahom zbog nedostatka novca koji su nam opljačkali oni koje smo doveli na vlast, a oni zatim izazvali eroziju države i društva kako bi zavarali trag dela za koja tvrde da ih nisu počinili – ispoljavamo upravo metodama ulične mržnje.

Primera koliko volite. A danas ih doživljavam i u svojoj maloj, nekad mirnoj varoši.

Meni su “omiljeni” komandosi u trećem dobu. To su oni koje je moja generacija upamtila kao šetače trgom sa rukama na leđima i mlatioce kažiprstom po vazduhu kad god se ukaže prilika za to. To su oni koji su četiri godine sprovodili revoluciju a potom nas četrdeset godina jebali u dupe, tukući nas usput po ušima da nas podsete kako i mi to volimo. To su oni koji su svoje priučene petparačke nazore sakrivali iza uvežbanih faca koje podsećaju na zamišljenost i produhovljenost. To su baš oni koji su po direktivama komesara isturali najrečitije među sobom, a potom njihove verbalne baljezgarije pretvarali u sopstvene i nacionalne ideološke obrasce. To su baš oni koji su slali na ostrvski oporavak sve one čije reči nisu mogli da razumeju bez mnogo razmišljanja, a za čin razmišljanja nisu imali nikakvo naređenje.

E, meni nikako nije jasno: odakle to da tih protagonista Bulajićevih filmova ima još uvek? Gde li rastu, suncetižareno, gde ih kriju dok ne posede i pobudale? Zar je moguće da su im očevi u amanet ostavili svoje spomenice i prvoboračke manifeste? Gde ja stadoh, ti produži? Dokle, jebote?

Strašan poraz sam doživeo kad sam najzad shvatio da su upravo revolucionarni bukači i njihovi sledbenici glavno žarište ulične mržnje. Bilo je to davno, u vreme kad nisam smeo naglas da konstatujem ništa što nije bilo provereno Tamo Gore, a kamoli da podsećam dežurne aparatčike da ih se više ne plašim. To uključuje i onog koji je 1982-1984. bio zadužen da izveštava državnu bezbednost o meni (kakav uzaludan posao: posle srednje škole, više se nisam bavio politikom). Ali, to je digresija: uglavnom, jednom su se kockice mozaika složile baš kako treba i sve mi je postalo jasno. U to se desila i jogurt revolucija, pa sam došao i do empirijskih dokaza da nisam pogrešio… Šamar. Veliki.

Komandosi, dakako, vole da uleću postrance gde god stignu. Nema više takvih mesta gde to privlači pažnju mase, jer su masovne skupove preuzeli vadikali i radikali. Zato oni sad, verovatno radi treninga, uleću čak i u redove koji se sastoje iz jedne osobe (i to mene).

Najkvalitetniji upad sam imao pre oko mesec dana na pijaci: stojimo pred tezgom sa jabukama na pijaci, Jasna već drži novčanik u ruci, čeka da prodavac izmeri jabuke i kaže cenu. Ja sam pola koraka iza nje i korak desno, čekam da prihvatim kesu od prodavca i stavim je u ceger. U tom trenutku, niotkuda, uleće prvoborac i, suncetižareno, koji bi tu glagol bio najbolji, razgrće me i uklanja sa svoje putanje koja je, eto, još za Titina vakta zacrtana baš tu gde ja stojim. Trebalo mu je oko tri sekunde da zauzme tezgu iako pred njom kroz deset sekundi ne bi bilo više nikog. A nakon njegovog upada, trebalo je više od jednog minuta da Jasna plati jabuke.

Ono jest’, pamtim i ja ponešto: suludom koincidencijom, na tačno tom mestu gde se sada nalazi pomenuta tezga sa jabukama, do pre tridesetak godina je stajao šank kafane vatrogasnog doma, najjeftinije mesto u širem centru grada za ljušćenje proleterskih alkoholnih pića. Tamo sam i ja pravio svoje prve proleterske korake, ali ne zadugo, jer je mesto srušeno da se proširi pijaca, tako da nikad nisam dosegao naručivanje dve duple loze u jednoj čaši; a tamo sam viđao iskusne proletere kako eksiraju taj sadržaj. Da li se ovaj, zapravo, ušančio na svoje davno utvrđeno mesto? Ne znam. Nije nemoguće.

Drugi slučaj: juče u Maxiju. Nisam zadovoljan što još nisu obeležili artikle na onim vagama na odeljenju piljarnice, pa da možemo sami da izmerimo i markiramo ono što smo izabrali; dve tamo priložene vage su sasvim dovoljne za to. To bi proizvelo i dodatni efekat – da komandosi odu negde drugde da kupuju bakaluk, jer tu ne bi umeli da se snađu. I tu imamo razrađeni sistem tokom svoje nedeljne nabavke: nešto bira Jasna, nešto biram ja, nekad imamo kesu ili dve, nekad pet-šest. Svejedno, u svojstvu vozača kolica, ja hvatam sve kese i nosim ih na merenje i markiranje. Juče stojim sa kesom jabuka (opet jabuke: “Gospodin jede jabuke, samo jede jabuke…”); kroz pet sekundi, devojka koja meri predaće izmerene mandarine mladoj majci sa detetom, potom će se okrenuti ka meni i izmeriti moje jabuke… ali zamalo.

Kao da je pao s plafona, prvoborac se ugurao kroz tesan prostor koji ne bi bio dovoljan za proboj ni olimpijskim pobednicima u rukometu. U rukama je držao, da me đavo nosi, barem šest kesa, a ukupna masa robe nije prešla 1 kg: ovde dve šargarepe, tamo jedan peršun, pa jedan limun… Odustao sam od merenja i vratio se kasnije. U tih nekoliko sekundi dvoumljenja, pokušavao sam da stupim u kontakt očima sa kretenom. Nije mi uspelo zato što uletači u redove imaju ugrađen neki veoma složen i nadasve efikasan sklop koji se sastoji iz radara, servo uređaja i žiroskopa i koji im omogućava da im ni profil ne vidite, a kamoli anfas – kako god da se pomerite, ostaće ispred vas i okrenuti leđima. To je geometrija penzionerskog hiperprostora, nemojte ni pokušavati da je razumete.

Gde li su granice ulične mržnje? Ima li leka? Od političara vajde nema, to smo već naučili, oni i izazivaju ono što bi trebalo da leče. A još nas je Pospanko naučio da dešavanja na ulici nisu briga političara. Nemajući kud i često se boreći protiv sopstvenih demona u takvim trenucima, ja najčešće iskoračim i pustim komandosa da završi to što ima. Pritom znam da nisam u pravu što mu dopuštam da misli da je jači od mene, jer će baš zato, osokoljen još jednim uspehom, on to pokušati ponovo. No, šta da radim: moram da čuvam živce za sutra. Ne biste poverovali koliko dobrog čoveku učini samo jedno brojanje do deset; zato valjda nikad u životu nisam potegao za bensedinom.

$#$