Kako se odnosite prema greškama koje ste napravili i kojih ste najzad postali svesni? Gurate li to saznanje pod tepih ili to koristite kao priliku da napredujete kao misleće biće? Pogledajte jedno sjajno predavanje sa TED konferencije o tome.
Ajde-de: poslednja rečenica implicira da je svaki čovek misleće biće, a to je pogrešno. Po mom bolnom saznanju, čak i oni koji umeju da razmišljaju ponekad namerno isključuju osigurače, jer su kukavice i ne žele da prepoznaju stvarnost.
Ali to je samo jedan vid poricanja. Mnogo su gori oni koji ne preduzimaju ništa jer tako minimizuju verovatnoću greške. Drugim rečima, nastaje sindrom “Zoran Lilitj”, za koga smo donedavno (tačnije, do onih idiotluka koje je ispričao o svom prijatelju iz Libije) svi držali da je najperfektniji političar u istoriji moderne Srbije. Pa naravno da jeste: nije se mešao u svoj posao, pa nije ni mogao da pogreši. Ako nije grešio, nije ni čudo što oko sebe širi utisak osobe čiji broj cipela vodi mrtvu trku sa njegovim IQ brojem.
Međutim, možda nas upravo greške formiraju onakvim kakvi smo. Na stranu činjenica da “nepogrešivi” brzo bivaju odbačeni od društva, nego je moguće da nas suočavanje sa sopstvenim greškama razvija do mere da postajemo jači i bolji.
Nisam umeo da artikulišem te stavove, a zastupam ih odavno, na neki način. Nikad se nisam plašio da naglas priznam grešku, a posle svakog takvog čina ja jesam bivao jači. Gledao sam, usput, u one koji su skloni prikrivanju i negiranju svojih grešaka; gledao sam kako sve više i više posrću, najzad padaju i napokon ispadaju iz igre.
Kada sam pre par dana naišao na ovo sjajno predavanje Kathryn Schulz na TED konferenciji, kockice su se najzad složile. Da, to je to.
Niz izuzetnih teza…
° Fallor ergo sum = Grešim, dakle postojim. Detalje ćete saznati u ovom predavanju.
(Via)