Lepo su mi rekli: “Džaba se mučiš, neće ti uspeti!” Tako je i bilo.
Dakle, danas sam isplanirao da napravim portret Vese u krupnom planu. Znao sam da neće biti lako, ali da ću biti potpuno onemogućen, to već… Uh, izvinite: Vesa je jedan zapadnoškotski beli terijer (westie). Ni manjeg psa, ni većeg galamdžije! Otprilike tako doživljavam priče o osobama na ekstasiju i guarani 
Ko je Vesu uspeo da fotografiše iz prve, taj je heroj. Ja sam danas napravio petnaestak ekspozicija na njemu – sve i jedna je škart!
Zato je Alisa priskočila u pomoć i evo rezultata:
Alisa je zlatni ritriver (ili što bi rekli oni sa B92 – zlatna ritriverka), a kad se preračunaju kereće godine u ljudske, već smo otprilike vršnjaci. A kakva je – ljudi moji, to kuče samo što ne progovori.
U dvorištu sa Alisom živi i Vektra, potpuno crna ženka labradora; pokušavao sam da ih slikam zajedno, ali Alisa je oduvek ljubomorna i ne dozvoljava Vektri da priđe kad je neko tu. E, Vesa je u posebnom boksu; da vam ne pričam zašto, ali ako ste ikada gledali onaj crtać u kome se Duško Dugouško nadmudruje sa đavolom sa Tasmanije – to je, otprilike, prva asocijacija… Nije ni čudo što nisam uspeo da ga uslikam… A još kad se setim da sam hteo da ga slikam kroz ogradu, izbliza i tako da ograda u prvom planu bude mutna… Ta fotka će ostati pusti san.
Kako je lepa i uredna. Prava dama! 🙂
Pa kad je sutra izložba u Kikindi 🙂