Pre nekoliko dana pomenuh plan da uslikam izlazak sunca sa svog prozora. Da sam bio bolje skoncentrisan, uhvatio bih i bolje nego što mi je to jutros uspelo.
Desi mi se ponekad i sad, mada gledam da izbegavam: ostanem budan do jutra, radeći nešto, čitajući ili se baveći glupostima. Prošle noći sam hranio lavove (odužilo se i na veći deo dana), a kad je zora počela da rudi, digao sam jedan venecijaner da pratim šta se dešava na nebu.
Ludilo boja je počelo odjednom. Dok sam zgrabio fotoaparat i otvorio prozor u predsoblju, već se promenilo; a u sedam ekspozicija koje sam napravio u intervalu kraćem od dva minuta, nema dve iste situacije u kombinacijama boja. Za prikazivanje biram, nećete verovati, najmanje šarenu varijaciju:
Baš sam poredio najbolje uhvaćene kombinacije: ovo što je sivoplavo na vrhu, u roku od oko 40-50 sekundi je promenilo boju sa intenzivno plave. A ta plava je pola minuta ranije bila toliko ljubičasta da sam zaista isprobavao smanjenje intenziteta boje. Ovu sliku sam odabrao jer sam dobio neku čudnu kombinaciju preliva; i donji deo je prelazio iz neke čudne crvene ka narandžastoj, a završilo se nekom bledožutom bojom.
Najfascinatnije iskustvo ove kratke sesije je to što je period povoljnih rezultata u slikanju trajao ukupno možda tri minuta, ne duže; pre toga je bilo suviše tamno, a posle je brzo izbledelo i boje bi morale da se fingiraju, što je sasvim mimo poente. Na leto će taj period biti još kraći, pa ću morati da se pripremim bolje. Verovatno će idealna sesija biti izvedena negde iz bašte ili čak sa ulice, sa fotoaparatom na tronošcu. Rečju, ova tema ostaje otvorena.