Ovo postaje sve luđe: pokušavao sam jednu stvar, to se pretvorilo u nešto drugo, a ishod je bio neočekivan i preko svakog očekivanja…
Koliko god da mi prija ova “samonametnuta obaveza” izrade jedne fotke na dan, toliko sve više upadam u avanturu. I da znate, dopada mi se. Dopada mi se toliko da sam počeo da gnjavim svoje prijatelje, pogotovo one za koje znam da su za klasu bolji fotografi nego ja, da mi se pridruže u veseloj ekspediciji pod radnim imenom “(po) jedna na dan”.
Danas je bilo totalno šašavo. Planirao sam jedno, pa mi se nije dalo. Onda sam zamislio nešto drugo. Fotografisao sam treće, a ispalo je četvrto 
Pogledajte fotku dana:
No, na ovoj veličini slike, ne vidi se sve kako treba. Bez brige, pokazaću vam sve. Najpre pričica o današnjem danu, jer postoje i pouke.
Razmišljao sam šta bih hteo da napravim kao dnevni projekat, pa sam se setio da ponesem fotoaparat u korpi koju nosimo na pijacu. Na pijaci se nije upriličilo ništa što je u blagoj žurbi moglo da se nađe zgodno za slikanje, pa sam odustao. Posle sam kod se kuće zatekao ispred zumbula u maloj vazi, aranžman koji je Jasna postavila na sto u sobi nakon što je kupila zumbule na pijaci. Tu gde sam se zatekao, bljesnulo mi je svetlo kroz prozor. Pao mi je na pamet sledeći zadatak: uslikaću te zumbule u prvom planu, a u drugom planu ću obezbediti bokeh tako što ću raditi u makro režimu (drugačije ne može sa prosumer aparatima). Kao poseban zadatak, zadao sam da u drugom planu bude jako svetlo, pri čemu sam morao da obezbedim da to polje ne “izgori”.
Da podsetim: većina digitalnih fotoaparata (uključujući moj) ima mnogo manji dinamički opseg od analognog filma; ako neki deo slike bude presvetljen, tu dobijemo “pregoreli” deo bele boje, zonu u kojoj nema nikakve informacije. Postoje načini da se to izbegne, što se svodi na pažljivo merenje svetla u odgovarajućem scenariju, kompenzaciju svetla i nadanje da će snimane u RAW režimu osigurati poslednju rezervu za slučaj da merenje ne uspe pri slikanju.
Međutim, danas od zumbula ne bi ništa. Sređivao sam inventar u bifeu, pa naišao na flašu rakije iz 2004, zaboravljenu u prikrajku. Dok sam je čistio, padne mi pogled na izvrsno svetlo koje se provuklo kroz spuštene, ali razmaknute venecijanere. Opet kontrast, a u ruci flaša koja se sa sadržajem ponaša kao sočivo… Saberem dva i dva, pa krenem u akciju.
Stavio sam flašu na uzdignutu platformu stola, napravio par test-snimaka, podesio venecijaner da promeni ugao svetla, pa udri… Delovi slike su stalno pregorevali, ja sam menjao opcije i kompenzacije svetla, uglove slikanja i uglove venecijanera, dok jednog časa nisam došao do optimalne kombinacije. U žaru akcije, skoro da nisam ni primetio kako dobijam neke neobične oblike kroz providnu flašu, nego sam se skoncentrisao samo na sprečavanje pregorevanja na slici.
Dok sam na kraju odabrao sedam ili osam snimaka sa kojima hoću dalje da se igram, došao sam na ideju da bi atipični izrez mogao da bude zanimljiviji od nekih uobičajenih proporcija (nominalni je 4:3, DSLR aparati rade 3:2, a najčešći izrezi osim njih su kvadratni i “filmski” 16:9, što ste već mogli da vidite na nekima od mojih fotki). Sužavao sam izrez da flaša preuzme kadar, išao sam na 2:1, 16:7, pa čak i 8:3. I to je upravo proporcija na rezultujućoj slici. No, dok sam na raznim fotkama varirao kontraste, zasićenja boja i druge parametre, na jednoj od njih sam, tek nakon najužeg izreza, konačno primetio ono pravo. Dobio sam neočekivan, a perfektan efekat kao da je boja naneta četkicom. Na fotki gore se ne vidi baš dobro, ali pogledajte ovaj izrez pune veličine:
Pa ovo nisam mogao ni da zamislim da ću dobiti! Apstraktni elementi na fotografiji definitivno nisu nešto čime vladam, mada sam stotinu puta imao ideju da pokušam nakon što bih video neko ludilo na nekom od foto-portala koje pratim.
Zbog ovog efekta, red je da vam ponudim i fotku pune veličine. Naći ćete je ovde (1,2 MB).
Idemo dalje.
$#$
Komentari su onemogućeni.