Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi.
Baš mi je drago što sam uspeo da uhvatim ovaj grafit, jer ga nema više – zid je ponovo okrečen je pre dve ili tri godine, ne sećam se tačno. Evo ga:
Bele fleke koje ćete bolje videti na slici pune veličine su pahulje: ovo sam fotografisao jedne večeri, januara 2004, dok je padao sneg.
Ova kreatura je bila nacrtana na zidu neposredno pored ulaza u jednu apoteku u Kikindi (za poznavaoce: pored nekadašnje “Kasine”, danas je tamo prodavnica kozmetike “DM”). Ne znam kako vi gledate na grafite, jer ima svakakvih (a pogotovo nikakvih), ali kad se potrefi – onda se baš potrefi. Onda grafit postaje deo urbanog miljea. Tako je bilo i sa ovom spodobom.
Moj rođak Luka je umetnik po vokaciji, a poznat je u lokalnim krugovima kao sjajan crtač grafita. U vreme dok su Kikindom duvali neki progresivniji vetrovi (bilo je to… hm… davno), bilo je organizovano nekoliko zanimljivih akcija crtanja grafita na nekim odvratnim zidovima. Neki ružni prostori su naprasno postali lepi i zanimljivi; Luka je izveo zapažene radove u tim prilikama. Jednom možda i pošaljem par fotki sa tim grafitima… Uglavnom, on poznaje dečka koji je nacrtao ovaj grafit sa spodobom. Neobičan momak, veli Luka, ima trista ideja na sat, ali ne ume baš najbolje da se kanališe.
Ja sad zaista ne znam da li je autor spodobe jedan od onih koje je lik iz filma “Oktoberfest” (tumačio ga je Bogdan Diklić) opisao rečima “znaš današnje klince – popiju dva arbida i sirup protiv kašlja, pa kao nešto odlepe” 
ali izgleda da je bila reč baš o takvoj epizodi.
Pita Luka tog dečka: “A šta ti je ono što si nacrtao?”.
“To sam ja”, veli nesuđeni umetnik, “to je moj autoportret.”
“Autoportret?”
“Pa dobro, možda tebi ne izgleda tako, ali ja sam tako izgledao kad sam to nacrtao… Zapravo, možda i nisam tako izgledao, ne bih znao tačno da kažem, ali tako sam se osećao. Da, to sam bio ja.”
(prvi put objavljeno decembra 2007.)
$#$