Ja hoću da vidim svet

Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.

…

Bio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.

To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.

Elem: zašto volim National Geographic?

Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.

– * –

Luka je moje kumče. Ima pet godina i izrazito je znatiželjan i kreativan. Rano je počeo da govori; štaviše, rano je počeo da razgovara. Imamo vrlo prisne odnose, a ja sam odlučio da to redovno “zloupotrebljavam”: volim da ga zadirkujem i provociram, uživajući u njegovoj veštini da se brani snagom koja prevazilazi njegovu generaciju. Njegovi roditelji kažu da imam posebno mesto u Lukinom poimanju odraslih osoba, što me čini ponosnim. Ovo je bitno, jer je temelj sledeće priče.

Posle jedne dugo odlagane rekonstrukcije radnog prostora, najzad sam našao vidno mesto za svoj globus na vrhu nove police. Lepa stvar, meni veoma draga; model fizičkog prikaza, prečnika 33 cm. Osim nekoliko knjiga, to je jedina dragocenost koju sam sačuvao kao uspomenu iz detinjstva. Taj globus sam dobio za deseti rođendan od ujaka i ujne (joj… bilo je to veoma davno) i brižljivo sam ga čuvao. Jako sam pazio da ga ne polomim: sama kugla je izlivena od nekog tvrdog kartona, pa nije krhka. Ali, luk koji drži osovinu je sačinjen od plastike, izliven u jednom komadu sa navrtkom koja ga vezuje za postolje. Ta plastika ne deluje baš solidno spram ukupne težine globusa; i dan danas se plašim da se ne polomi, pa ga ne diram mnogo. Ali, sad je uvek blizu mene i često pogledam u njega.

Jedne nedavne večeri, dođoše Luka i njegov tata da posete svog kuma. Već s vrata se začu glas:

– Joj, koliki globus!

Pomenuh kakav je Luka, pa se nisam iznenadio što zna kako se ta šarena kugla zove. Naravno da sam imao nameru da mu spustim globus da se poigra njime, bez obzira na labavu konstrukciju; biću uz njega i paziću. Ali rekoh već: prvo mora da padne tura zadirkivanja. Pride i mala škola da se neke stvari u životu ne mogu dobiti bez prethodne borbe.

– Sviđa ti se?

– Kume, skini ga dole!

– Zašto?

– Pa… Da ga vidim! (lice i gestikulacija se ne daju prepričati)

– Ne dolazi u obzir! To je moj globus!

– Neću da ga nosim kući, hoću samo da ga vidim! (neće da ga nosi kući!)

– To je veliki globus, vidi se odavde. Nema potrebe da ga skidam.

– Ali… Zašto nećeš da mi ga daš! Ako mi ne daš, neću ti dati ovaj DVD (doneli su neki film da pogledamo).

– Baš me briga. Imam ja druge filmove, taj mi se ne čini zanimljiv, neću da ga gledam!

– Ako mi ne daš globus, nikad više ti neću doneti DVD! (aha, nikad! šta ćeš sad, kume!)

– Imam ja druge DVD-ove!

– A ja ih imam sto! (lice pobednika)

– Ja imam dvesta!

I to se nastavlja: bitka traje duže od pet minuta i puca se iz svih oružja. Njegov otac se ne meša, zna za jadac, ćuti i sluša. Samo je jednom meni asistirao:

– Luka, aj’mo kući, vidiš da kum neće da ti da globus. Sram ga bilo! Idemo!

Ali, mali je pao u toliku vatru da uopšte nije čuo svog oca; verbalno nadmetanje se poprilično odužilo. Taman sam počeo da tražim zgodan trenutak kad ću da mu popustim, tako da Luka pomisli kako me je pobedio, kad mi reče:

– Ja hoću da vidim svet, a ti mi ne daš!

Nastao je tajac. Tokom beskonačno duge tri sekunde, uspeo sam samo da sevnem očima na Lukinog oca da slučajno ne počne da se smeje. A kako sam ja uspeo da se uzdržim, ne pitajte me, ne znam. Mali me je zaista pobedio u nadmudrivanju; bio sam viteški potučen i bio je red da položim oružje. Momentalno sam skinuo globus, stavio ga na sto i seo pored Luke. Već sam pomislio da želi samo malo da se igra, kad je usledio drugi šok:

– Pokaži mi gde je Grčka!

Sutradan popodne su kretali na letovanje u Grčku i to je bila glavna Lukina tema već danima. Ali, samo malo: ja hoću da vidim svet… pokaži mi gde je Grčka!… Preda mnom je sedeo mališan koji zna šta globus predstavlja i koji krajnje ozbiljno želi da ga istražuje.

Pokazao sam svom kumčetu gde je Grčka. I gde je Sahara. I Kina (“tamo je bila Olimpijada!“). Pitao me je i objasnio sam mu značenje različitih plavih boja okeana i dugih crvenih i plavih linija nacrtanih po njima. Naučio je i šta je to Ekvator. Posle sam proverio: upamtio je ne samo mesta koja je tražio da mu pokažem, nego i da se ono mesto zove Meksički zaliv…

– * –

Dugo sam kasnije razmišljao o toj epizodi, ne samo te večeri. Ja hoću da vidim svet, a ti mi ne daš! Ja hoću da vidim svet!…

Pre nekoliko dana, osvane mi e-poruka od Igora. Pita me jesam li razmislio o njegovom pozivu da pišem na blogu NG-a. Dok sam mu pisao odgovor, shvatim koliko je priča o Luki i globusu (lingvisti, zažmurite!) NG-olika i prepričam mu je. U trenutku kad sam kliknuo na komandu za slanje poruke, sinulo mi je. Sve se složilo u jednu sliku i ona je imala oblik poznatog žutog pravougaonika. Gledao sam u odgovor na pitanje koje sam sebi postavio mnogo ranije. Našao sam ključ. Luka se neće naljutiti što ću pozajmiti njegove reči na neodređeno dugo vreme.

Elem: zašto volim National Geographic?

Ja hoću da vidim svet.

– * –

Veoma originalno, reći ćete zajedljivo. Naravno, niko od nas još nije sreo osobu iole sličnih nazora o životu, a da ne voli da putuje. Malo je verovatno da postoji zanimljiviji način da zadovoljimo svoja interesovanja, a sasvim sigurno da je to najefikasniji mogući oblik sticanja životnog iskustva. Ne postoji osoba bez odgovora na pitanje “kuda bi želeo da otputuješ”. Naravno: svako želi da vidi svet.

Tu postoji jedan mali problem: čak i ako bismo dobar deo života proveli u putovanju, sigurno je da ne bismo videli sva mesta koja nas privlače. Ja znam da to neću moći. Malo po malo, nadam se, videću neke deliće sveta za kojima čeznem. Ali, ja želim više. Ja hoću da vidim svet. Desilo se da sam našao jedan mogući način za to, jer putovanje nije samo kretanje, nego i stanje duha. A upravo stanje duha čini da nije reč ni o kakvom surogatu, nego o još jednom, pravom načinu da vidite svet.

Zato volim National Geographic.

Ne mogu da skidam globus svakom od vas ponaosob. Nažalost, ne mogu ni svima vama da pokazujem gde su Grčka, Sahara i Kina. Mogu, pak, da vas pitam: zašto vi volite National Geographic? Koji je vaš ključ?

– * –

P.S. April 2011 – Prošle su dve i po godine od prvog objavljivanja ove priče, a razne borbe između mog kumčeta i mene odvijaju se još uvek. Nedavno sam mu asistirao kad je dobio novi računar, a žackao sam ga da hoću da pretvorim svoj angažovani rad u vlasnički udeo. Kad smo na kraju utvrdili da ne postoji većinski vlasnik računara, nego nekoliko manjinskih, dugo smo raspravljali o mogućim kombinacijama udruživanja u većinski paket akcija; kombinovanje je trajalo satima, a veština đaka prvaka da se snalazi sa procentnim računom me je oborila s nogu. Neću vam reći ko je kriv za onaj mikroskop koji Luka još od Nove godine drži na svom stolu i često koristi; čujem da je upravo stigao prvi uzorak sveže barske vode, pa ću morati da skoknem da pogledam čega to sve ima u kapljici vode. Moj Luka to već dobro zna.