Kad pesma promeni vlasnika

Bliži se vikend. Lepo je vreme, verovatno iz vas izbijaju poslednji tragovi onog predprolećnog umora i daju mesta novom životnom elanu. Pesma o kojoj je ove reč možda nije primerena za to raspoloženje, ali ona mi je potrebna kao najbolja moguća ilustracija teze o kojoj bih hteo da ostavim reč ili dve.

Da li ste ikad čuli za izraz “oteta pesma” ili “pesma koja je promenila vlasnika”? Ne, ne mislim na plagijate niti na postmodernističke uzlete Gorana Bregovića – mislim na ono kad neko otpeva nečiju pesmu, pa ta izvedba ispadne kao da ju je taj i stvorio ili je baš pisana za njega. Znate li takve primere? Baveći se muzikom poslednjih tri-četiri decenije, nakupio sam takvih primera i mogu reći da ih znam mnogo.

Neki primeri su diskutabilni i predmet su ličnog ukusa. Recimo, značajno je to što je Eric Clapton 1974. snimio “I Shot the Sheriff” Boba Marleya, jer je tim činom napravio najveću moguću uslugu mladom jamajčanskom muzičaru tako što je ceo svet saznao za njegovo ime; ostatak priče je istorija. Ali, možemo se sporiti da li je Claptonov bravurozni aranžman popravio ili pokvario priču u odnosu na zamisao. Ja se opredeljujem za jednu od živih verzija koju nam je Marley ostavio. Izvini, E.C., možda si ti bog, ali Marley je bio car.

Pa onda bilo šta od Boba Dylana. Od nebrojene količine obrada njegovih numera, znaju i vrapci da je “Knockin’ on Heaven’s Door” najizloženija kojekakvim verzijama. Sećam se radio emisije pre 25 godina, negde u vreme mog studiranja, beše li to dvestadvojka, celo veče su puštali verzije te pesme i birali najbolju i najgoru. Ja danas u fonoteci imam možda dvadesetak obrada, od Claptona i Grateful Dead, preko pop-koloratura Randy Crawford i Bryana Ferryja i one sumanute verzije Guns’n’Roses, pa sve do grupe “S vremena na vreme”… Po mom dubokom ubeđenju, najbolja postojeća verzija je ona koju je otpevao Warren Zevon; ali to je druga priča koju ću svakako da vam ispričam kada na to dođe red. Kako god, među verzijama stotina izvođača će se naći svačiji favorit, i možda će tek retki znalci skrenuti pažnju na to koliko je brilijantno sam Dylan spakovao tu i ostale numere za potrebe filma “Pat Garrett & Billy the Kid” velikog reditelja Sama Packinpaha.

Mene, međutim, zanimaju one pesme za čije će neke obrade većina mojih prijatelja, znalaca muzike prema kojoj delimo ljubav, reći “ovo je definitivna verzija”. Na primer, pesma “Hurt” grupe Nine Inch Nails, koju je Johnny Cash onako maestralno obradio i objavio na poslednjem albumu koji je izašao za njegovog života… Ako ste čuli samo Cashovu verziju, teško je i verovati da on nije autor pesme. Pogledajte i taj spot, sa svim slikama koje su onako uklopljene u fenomenalni tekst. Ako to nije ukradena pesma i ako to nije definitivna verzija, onda zaista ne znam koja jeste! Od ove tačke razmišljanja nadalje, ja o pesmi “Hurt” mogu da razgovaram samo sa gledišta verzije dase u crnom…

Međutim, to još uvek nije pesma koju izdvajam za ovo veče. Evo one koja podiže prašinu otkad je nastala:

Ako ne grešim gledajući u listu 2336 pojavljivanja u bazi allmusic.com (u času ovog pisanja, to jest), ovu pesmu je Leonard Cohen prvi put objavio na albumu “Various Positions“ 1985. godine.

Izvinjenje: Leonard Cohen nije moj izbor muzike, pa ga nešto ne gajim u fonoteci. Međutim, to ne znači da ne poznajem njegov opus.

Pre recitator nego pesnik, što i nije tako strašno sa stanovišta činjenice da je Cohen jedan od najznačajnijih pesnika beatnik provenijencije, Cohen i danas koristi efekte svog fenomenalnog teksta da klečeći oda poštovanje publici koja i dalje dolazi na njegove koncerte. Eh, žive verzije mi uvek više prijaju, jer tu ima više mesta “da se desi ono pravo”:

Koristeći činjenicu da autor ove vanserijske pesme ne ume da peva, na obrade se nakačiše kurta i murta da baš oni pokažu kako to “treba da se peva”, kao da je reč o nekoj pop pesmi, bože me sakloni. Najgori su oni koji zloupotrebljavaju površno tumačenje da je u tekstu reč o ljubavi prema Bogu. Šta ćete, ponekad se tumačenjima bave i prostačine koje ne dopiru dalje od drugog stiha; takvi isključivo zaslužuju ignorisanje, pa im neću ni ime pominjati, a kamoli referencirati linkom, pa ni za potrebe dokumentovanja.

Neki su koristili potencijal velikog mogućeg dinamičkog raspona u pevanju da bi istakli dramski efekat i svoje vokalne kapacitete. Zbog toga je broj verzija pesme “Hallelujah” u raznim verzijama franšiza American Idol, XYZ Has Talent i X Factor broj otpevanih pokušaja dostigao neslućene razmere. Ali ajde-de: bivalo je tamo i brilijantnih nastupa, mada je produkcija uspela da pomogne da se deo magije upropasti. Prekrasna Alexandra Burke je stigla najdalje u fahu pop izvedbe sa svojom tear-jerking verzijom na sceni:

To je posle upakovano u kič solidnih razmera (kič je neodvojiv od pop muzike – uočite polje sveća):

Među onima koji misle da je važno da ova pesma bude otpevana u pop-maniru najdalje su otišli oni koji vole muzikom da mere dužinu svoje piše. Neki to vole, a meni je degutantno. Višeglasno pevanje je za druge prigode, a ne za pesme o bolu. Ono prvo linkovano đubre smatram ultimativnim kičem i potpuno bezvrednim dnom paramuzike čija jedina svrha postojanja je uzimanje para od osoba sa slabim karakterom. Ako vam se to dopada, nemam ništa protiv: vaše pare, vaše vreme, vaš ukus. Ali ne puštajte to meni. Nikada. Ni pod kojim uslovima. Ni pod kojim izgovorima. Čak ni ja nisam bio u pravu sa kačenjem te izvedbe na ovom mestu.

Na stvar prelazim nakon što sam pokazao u kojim sve smerovima jedno remek-delo može da otpluta i šta od njega može da nastane. Uopšte nije bilo neophodno, ali neka: ima i onih koji će ovo čitati, a da nikad nisu pomislili zašto neka pesma ponekad dostiže svoj kulminativni momenat kod nekog drugog. Toliko sam siguran u tezu da ne moram više da je dokazujem nakon što vam ponudim sledeću verziju pesme. Definitivnu verziju pesme. Ne najlepšu, jer ovo nesrećni Jeff Buckley nije otpevao i odsvirao da bi drugima bilo lepo, već da bi isterao demona iz sebe.

Navodno je Leonard Cohen, kada je čuo ovu izvedbu, rekao: “Ova pesma je bila moja. Sad je njegova.”

Ne mogu da nađem referencu na ovu izjavu. Pa, dobro. Da i nije rekao, od istine se ne može pobeći.

Ima još da se kaže o ovoj verziji pesme Hallelujah. Ne ovom prilikom. Nešto više ću ispričati kada budem pričao o albumu Grace, koji je jedna od najvažnijih na spisku mojih 125. Ostavljam da slušate i da pokušate da čujete. Trknite i na stranicu koja opisuje pesmu na Vikipediji; ima vrednih linkova na dnu članka.

– * –

Ipak, neću ovde stati. Moram da pomenem još dve verzije jedne od najlepših pesama dvadesetog veka.

Prva je ona koju peva fenomenalna k.d. lang i koja u svojoj izvedbi nije ništa manje dramatična od zamisli koju je imao Leonard Cohen – osim što ona ume da peva…

Update: k.d.lang insistira na malim slovima u pisanju njenog imena. Ispravio sam to. Tnx Peacock.

Druga verzija, eh… Izvinite, ali ja imam pravo na nepotizam, favorizovanje ličnog ukusa i slične nepodopštine, zar ne? Sledeća verzija nije važna u literaturi, ali je važna zato što ima klinaca koji se radije opredeljuju za pametnu muziku nego za… hm… onu manje pametnu. Muški glas i gitara pripadaju Vanji, sjajnom mladom muzičaru iz moje varoši, a ženski glas peva Ana, moja ćerka jedinica.

Na stranu benaste sličice; iako malčice nesigurno, ovo pevanje i sviranje su mi apsolutno po volji jer zvuče iskreno. Jeste, kritikovao sam višeglasno pevanje ove pesme; kritikujem ga i dalje, ali ovoj deci ću da oprostim jer su ovim izborom već tri koplja ispred svoje generacije. Uostalom, može mi se.

$#$