Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza

David Gilmour – David Gilmour (1978)

Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?

Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.

No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”

Posle nekog vremena, nalazim papirnicu koja se nalazi neposredno iza zgrade Skupštine. Tada je to bio ćumez u pravom socrealističkom duhu: prenaglašeno sivilo, nedovoljno svetla u prostoru; poluprazne police duž tri zida, sačinjene od debelog gvožđa, kao da treba da drže kamionske akumulatore; u jednom uglu, među policama, prašnjava zavesa. Najpre ne vidim nikog, a onda jedna ruka pomera zavesu: mlađi čovek, dugokos i neobrijan, sedi za stolom i jede nešto sa papira, kroz zalogaj me pita šta mi treba. Tek tad primećujem ploče u visini očiju u jednom kutku na levoj strani. Pokazujem rukom ka njima, on odmahuje u istom smeru i opet nestaje iza zavese.

U uspravno složenom špilu se nalazi možda tridesetak komada ploča, po dva-tri primerka od svakog raspoloživog naslova. Izbor je mali i čudan, ni blizu one gomile u blještavim prodavnicama PGP RTB i Jugotona iz kojih sam upravo došao. Među tim pločama, zatičem ploču koju sam tražio: tada jedini solo album Davida Gilmoura. Uzimam primerak u ruke i razgledam ga. Da, to je to.

Rad Davida Gilmoura sam već poznavao, nakon „debelog“ detinjeg iskustva preslušavanja tri albuma Pink Floyda. Šta sam mogao da razumem kao dvanaestogodišnjak slušajući Animals, ostaće nejasno do danas, ali makar sam uživao u spektakularnoj svirci i zvuku prethodna dva dela, sedeći danima kod druga koji je imao neki gramofon stariji od nas dvojice zajedno. Negde sam, može biti u „Džuboksu“, saznao da Gilmour ima solo album i da je objavljen kod nas. Hteo sam da ga imam i eto, posle potrage po tada najbitnijim radnjama u Beogradu, dočepao sam ga se. Ali, pojma nisam imao da li je to zaista meni po volji, a pare za ploče su se ozbiljno utanjile… Izgleda da je prodavac, koji je najzad završio svoju užinu i otvorio zavesu, primetio moju dilemu. Još uvek je sedeo za onim stolom i pušio.

– Zanima te ta ploča?

– Da, samo ne znam…

– Daj je ovamo.

Tek tad sam primetio neki totalno ofucani gramofon na drugom kraju stola, u polumraku. Beše to sprava od one vrste koja je imala jedan zvučnik u poklopcu. Krntija, kako su govorili u vreme kad sam ja bio klinac. I opet, lik čita moje misli:

– A, ne brini. Uzećeš drugu ploču za sebe. Evo, da čuješ samo dve najbolje. Sedi tu.

Najpre je pustio There’s No Way Out of Here.

Prošlo je više od trideset godina, ali dobro se sećam: tad, na tom mestu, u času prvog slušanja najpoznatije numere sa te ploče, pomislio sam nešto što bih sad mogao da protumačim kao „do muzike koja ti je po volji možeš doći uvek, ali moraš da se potrudiš da je nađeš“. Tada je to možda rečima moglo da se kaže kao „a sad slušaj ovo“, upućujući te reči nekome ko je jedva i za Pink Floyd čuo.

To bi se posebno odnosilo na jednog druga koji je podsmevanje prema drugima razvio kao sportsku disciplinu. Nije bilo osobe u njegovoj okolini kojoj nije našao temu za podsmeh. Mene je začikavao zato što volim Pink Floyd, „one što petnaest minuta drže jedan akord“. Prosto mu bilo, i tada i uvek: dok sam ja slušao Pink Floyd, on je slušao Village People i Boney M i, do besvesti, onu jednu disco numeru Patricka Hernandeza. Ama, sigurno sam tog časa pomislio na njega…

Iz stotinu misli me je prenuo prodavac, koji je prekinuo prvu stvar ma ploči, čestito zagrebavši iglom po vinilu dok je podizao ručicu. Dok je okretao ploču, nastavio je sa predavanjem:

– Ima tu i instrumentala. Album je baš šaren. Sledeća stvar je još bolja… Gle, opet druga pesma… Druga na A strani i druga na B, to su najbolje na albumu.

Pa pusti Raise My Rent.

Ovog puta nije ćutao, toga se maglovito sećam. Čini mi se da je drobio nešto o privođenju devojaka i slušanju ove ploče u mraku, ali ko bi se toga sad setio. Pokušavao sam da čujem laganu instrumentalnu melodiju sa gramofona koji se mešao u produkciju zvučnim efektima koje je sam spontano proizvodio. Ali, već sam čuo dovoljno. Jedva živ se izvukoh iz prodavnice sa drugim primerkom albuma. Dva dana kasnije, stigao sam kući sa kamarom ploča. Prva na gramofonu je bila ova…

– * –

Hajde najpre da kažemo kako jeste: David Gilmour nije bogzna kakav pevač, a ono što ume da uradi prstima na gitari je prilično ograničeno. On je toga svestan: čak je i sam rekao u jednom intervjuu koji je dugo stajao objavljen na prvoj verziji njegovog veb sajta: „zahvalan sam na postojanju gitarskih procesora, jer tako mogu da prikrijem svoje slabosti kao gitarista“. Ali, iako mu glasne žice rade slabo, a prsti ispod vrhunskog nivoa, on to kompenzuje na redak način: izuzetnom kognicijom. Veština upravljanja tehnikom, strukturom i idejom kojima Gilmour stvara svoju muziku dovode do rezultata koje veoma malo ljudi ume da dosegne. Takav pristup uvek daje najbolje rezultate. Zato čak nije čudno to što je, po nekim listama, solo koji je Gilmour odsvirao u Comfortably Numb (na albumu The Wall) izabran među najbolje u rock literaturi. Mada, ako ćemo iskreno, ima on i boljih gitarističkih momenata u karijeri.

Gilmourov solo prvenac je nastao kao bekstvo iz klaustrofobičnog miljea matičnog benda u nešto drugačiji prostor. Možda je on zapravo tragao za nedostajućim samopoštovanjem; s obzirom na arogantan stav Rogera Watersa prema svima u bendu u to vreme, to nije isključeno. S druge strane, Gilmour se na svom albumu pokazao kao koherentan i zreo autor. Trik je možda baš u tome što on nije ni pokušao da pretpostavi ovaj rad onome što je radio u grupi.

U tom svetlu, devet numera na albumu su crtice za skicu od koje nije nastala nikakva slika. Kao da je posvećena pažnja da slučajno ne zaključimo kako postoji nekakav koncept na albumu. Prepoznajemo svirački pečat gitariste sa identitetom, a relativno prosta produkcija doprinosi pozitivnom utisku. Ako ima smisla dati kakvo slikovito poređenje sa Floydima tog vremena, onda je reč o otvaranju prozora da uđe malo svežeg vazduha. I to je sve.

Ali kad sam prvi put čuo tu muziku, onako zbunjen i nezreo kakav sam tada bio, pridavao sam toj ploči paušalni značaj koji ona izvesno ne zaslužuje. Slatkasta mistika koja postoji oko svih albuma Pink Floyda iz tog vremena ovde ne može da se nađe. Tu klinačku grešku u proceni sam osetio dosta kasnije, kad sam posle više godina ponovo preslušao album koji sam našao na nekom bugarskom CD-u. Koordinate su se ispomerale na sve strane i ja više nisam doživeo album isto kao pre.

Onaj hipik koji mi je pustio ploču pre nego što mi ju je prodao bio je u pravu: dve numere koje je odabrao jesu muzički najsvetlije tačke na albumu. There’s no Way Out of Here je izdvojena kao singl, ali uspeh beleži tek među odabranom radio publikom u SAD; Evropa je ostala hladna. Zanimljivo da baš ta numera izabrana kao reprezent albuma, jer je to jedina od devet koja nije autorski rad Davida Gilmoura; njegova veza sa tim komadom je bila u produkciji albuma grupe Unicorn tri godine ranije, za koji je ova numera snimljena.

Među devet komada na albumu, svaka ima bar neku parcijalnu vrednost. To jesu gitarističke egzibicije, ali ne u smislu tehnike sviranja, nego u smislu ukupnog postignutog efekta. Najbolju ilustraciju tog pristupa čini stilska vežba Cry from the Street, koja na mahove zvuči kao da je pola instrumenata ispalo iz finalnog remiksa; međutim, razrešenje pri kraju odaje onu vrstu majstorluka koja je tako retka kod gitarista: strpljenje. Druga takva numera, gotovo jednakog pristupa u strukturi, kao da iskušava strpljenje slušaoca – mada, zaista traje predugo: No Way zvuči kao nekakva etida u nekoj zamišljenoj školi za regrutovanje gitarista progresivnog rocka.

Jedina muka i potencijalno najveći problem celog albuma: traži strpljenje i od slušaoca. Ovde nema nikakvih zabavnih elemenata. Nema iznenađenja, nema ni uzbuđenja: ali oni koji hoće da uče, mogu da nauče mnogo. Vrhunac strukture je numera koju bih jako voleo da čujem uživo, mada znam da se to nikad neće desiti: Deafinitely je demonstracija jako mnogo znanja strpanog u četiri i po minuta.

Način na koji danas razumem prvi Gilmourov solo album verovatno nije daleko od onog kojim je sam autor pristupio delu. Kao klinac, nisam razumeo da muzičar može da stvara i samo zato da bi dao oduška sebi, ne potiskujući ideje koje u nekom času nisu u skladu sa glavnom linijom rada. Trebalo je da prođu godine dok nisam shvatio da poenta albuma David Gilmour leži baš u tome što na njoj nema izrazitih hitova.

Pikanterije

Album David Gilmour je neka vrsta reunion albuma: basista Rick Wills i bubnjar Willie Wilson, koji čine ritam sekciju na albumu, bili su članovi benda Joker’s Wild koji je radio u Kembridžu tokom šezdesetih; Gilmour je praktično iz tog benda prešao u Pink Floyd.

Na mom primerku vinila, na omotu piše da je Gilmour zadužen za klavijature i vokal. Po toj belešci, implicitno ispada da na albumu ne postoji gitarista.

Prema jednom izvoru, melodija i fraze koje čine muzičku okosnicu numere Comfortably Numb su nastale u toku sesija stvaranja albuma David Gilmour, ali nije bilo više vremena da se taj materijal uklopi u ploču. Desilo se zgodno da Gilmour ponudi taj materijal za album The Wall; to je jedna od tri numere na albumu ispod kojih je on potpisan kao autor muzike. Kao što danas znamo, Comfortably Numb je najviše korišćena numera sa tog albuma. A posle svega, ostaje da se zauvek pitamo: da li bi istorija grupe, uostalom i Gilmourove solo karijere, bila drugačija da je on stigao da smesti taj rad na svoj prvi album?

Da li me album još uvek dotiče?

Danas imam ambivalentan odnos prema ovoj ploči. Izuzetno volim i cenim muziku Davida Gilmoura, aktivno pratim šta radi i to je manje-više jedino što me još uvek drži za nju. Zanimljivo mi je to što Gilmour tokom turneje 2006. godine nije svirao ništa od muzike sa prva dva albuma. Pitao sam se zašto je tako. Odgovor na ovo pitanje je ujedno i ključ mog sopstvenog odgovora: David Gilmour je svojim ranim autorskim delima davao kontekst prelaznih radova koji imaju za cilj da zadovolje trenutak u kome nastaju. Tako je bilo i u mom slučaju: ovaj album je uleteo u moj život u vreme kad sam tek postajao gladan intelektualnih iskušenja. Kao takav, usadio se duboko u moje poimanje muzike uopšte. Zbog toga osećam izuzetan spokoj u retkim prilikama kad se setim da čujem ponešto sa ovog albuma – i to je sve. Nije mnogo, ali meni je dovoljno. Short and Sweet, što bi bilo rečeno naslovom meni danas najdraže numere sa albuma, one u kojoj nastupa i Roy Harper.

Kuda odavde?

Najpre, obratite pažnju na opus Davida Gilmoura nakon ove ploče: neki biografi Pink Floyda se drže teze da je Animals, koji je preteča ovog dela, poslednje koherentno delo klasične postave grupe. U neku ruku i jeste tako, jer se tu poslednji put beleži rad Pink Floyda kao jedne od najkreativnijih četvorki u istoriji rock muzike. Na kraj svog prvog albuma Gilmour postavlja pesmu simboličnog naslova I Can’t Breathe Anymore. Tada nije mogao da zna da će tegobe sa disanjem trajati još pet godina: slede The Wall (1979) i Final Cut (1983) dva de facto solo rada Rogera Watersa, gde on nije više ni kurtoazno pokušavao da pita druge za mišljenje, iako Gilmour aktivno doprinosi produkciji. Potonji album je toliko mučan i slab da o njemu ne vredi ni govoriti, ali nam je bitan za priču o Gilmouru.

Godinu dana posle albuma Final Cut, rastrzan između ideje da je grupa tek trebalo da uđe u isplativ period (turneja The Wall je bankrotirala, a turneje posle Final Cut nije ni bilo), Gilmour nalazi mir u stvaranju još jednog albuma veoma sličnog prvom: About Face (1984) je veoma uporedivog sadržaja i senzibiliteta. Sa samo jednom istaknutom pesmom, Gilmour kao da nije ni pokušavao da bilo koga povuče za rukav u nameri da skrene pažnju. Na nevelikoj turneji koja je usledila po zapadnoj i severnoj Evropi, album je predstavljan publici u kojoj ne bi bilo više od petsto do hiljadu duša, jer ni prostori nisu bili veći.

Dva studijska i dva prateća živa albuma rekonstruisanog Pink Floyda su više poslužila besciljnim raspravama ko je važniji za grupu. Neki su bili na strani adult-oriented rock manira kojim je Gilmour predvodio Pink Floyd. Drugi su tražili smisao, tvrdeći da su ga i našli, u opskurnom opusu Rogera Watersa, koji je iz albuma u album upadao u spin sve veće frustracije zbog neprihvatanja teza koje nikog nisu zanimale. Gospodski manir Davida Gilmoura kulminira na prvom istinskom remek-delu koje je priredio pod sopstvenim imenom, na albumu On an Island (2006) koji danas zasluženo predstavlja prvi materijal na listi izbora u solo opusu Davida Gilmoura.

Prateća produkcija oko tog albuma je skupa, obimna i vredna pažnje. Veoma brzo je objavljen DVD Remember That Night sa zapisom koncerta s početka turneje: Royal Albert Hall je bio tesan tih pet večeri, ne samo zbog učešća sjajnih gostiju… Ali, kao važnije štivo preporučujem video zapis koncerta u Gdanjsku, poslednjeg u nizu na turneji iz 2006, koji je objavljen tek septembra 2008. Spektakularna izvedba klasične numere Pink Floyda Echoes na tom koncertu, u trajanju od preko 25 minuta, predstavlja svojevrsni vrhunac u ukupnom scenskom opusu Davida Gilmoura, računajući i kompletnu audio i video produkciju koncerata Pink Floyda. Video zapis ovog koncerta je tim vredniji što je reč o jednom od poslednjih nastupa u životu Ricka Wrighta, koji je napustio ovaj svet doslovno nekoliko dana nakon izlaska bogato opremljenog boksa koji je činilo to izdanje. Bila je to tužna koincidencija u slavu starog majstora i velikog prijatelja Davida Gilmoura, koji je lično pobrao možda najveće ovacije u svojoj karijeri upravo nakon izvedbe te numere pred pedeset hiljada gledalaca u brodogradilištu u Gdanjsku.

(da, dobro ste videli: drugu gitaru svira Phil Manzanera)

Međutim, vašu pažnju želim da usmerim na nešto što je mnogima prošlo ispod radara: reč je o koncertu iz 2002. godine koji zvanično postoji samo kao video izdanje. Objavljen pod prostim imenom In Concert, ovaj zapis je sačinjen u okviru festivala Meltdown, koji svake godine ima drugog domaćina. Te 2002. godine, domaćin je bio Robert Wyatt, o čijem dugom prijateljstvu sa Gilmourom se već zna mnogo. Eksperiment koji je Gilmour izveo na dva koncerta na tom festivalu ostaje za priču. Izvedeni su akustični aranžmani (klavir, akustični kontrabas, akustične gitare, violončelo) sa tek povremenim istupom Gilmoura u električnu gitaru. Posebnu poslasticu u zvuku čini devetoro pevača koje predvodi Sam Brown i koji zvuče kao anđeli. To zvuči ovako:

Nema dosadne sekunde na koncertu, a na mahove je spektakularan. Verzija High Hopes sa ovog koncerta je najbolja koja postoji; obratite pažnju na to šta se sve dešava na sceni u času kad Gilmour menja gitare. A onda izdržite prvi glisando. Ako možete.

Davidu Gilmouru ću se vratiti još par puta: jednom kad budem pričao o odabranoj ploči Pink Floyda (ostaviću vas da se pitate koja je to), a drugi put kad budemo pričali o krucijalnoj ulozi koju je imao u pretvaranju petnaestogodišnje devojčice u jednog od ključnih autora britanske popularne muzike.

„Mojih 125“ je projekat u nastajanju: to su priče o muzičkim albumima koji su me dotakli bar jednom u životu. Više o pobudama, namerama i planovima koji se tiču tog projekta pročitajte u predgovoru.

$#$