Ne vršite po Pravopisu!

Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o onima koji vrše, šta već vrše, po mom maternjem jeziku.

Sasvim je moguće da ću nekog zbuniti ovakvim naslovom. Verujte mi, nije slučajno. Tu kovanicu sam izrekao više puta, uvek u času kada bih bio posebno iznerviran bahatim ponašanjem prema sopstvenom jeziku.

Na početku, da se razumemo: nisam nikakav stručnjak za srpski jezik, a jedina znanja koja imam o njemu su ona koja sam stekao tokom osnovne i srednje škole, čitajući knjige i držeći Pravopis pri ruci. Ah, da: poneko znanje sam stekao i iskustvom. Neka od njih su bila veoma zanimljiva zato što sam doživeo da spojim svoju osnovnu struku sa potrebom poznavanja srpskog jezika. A pritom sam se družio i sa jednim lingvistom, čovekom jakog kalibra, iskoristivši svaki mogući trenutak da naučim više.

Postoji još jedan razlog mog današnjeg bavljenja ovom temom: koliko god ja pokušavao da pobegnem od nje, sustiže me kad se najmanje nadam. A kad vas nešto neprekidno juri, postoji samo jedan način da prekinete agoniju: da prestanete da bežite, okrenete se i suočite sa tim. Svestan sam da agonija neće biti prekinuta, problem će me opet sustizati, a ja ću opet dolaziti na isto. To, pak, nije razlog da zažmurim i pravim se nevešt.

Pravopis i stil su dva atributa jezika kojim se služimo; tih atributa ima još, ali zadržavam se na ova dva. Razlog tome je što loš stil i nepravilna upotreba pravopisnih normi uvek idu ruku pod ruku. Takođe, tek kad ih posmatrate zajedno, primećujete sa kolikom agresivnošću neznalice pokušavaju da nametnu greške kao pravilo. Neki se pritom koriste Zlatnim pravilom nauke i umetnosti (koje glasi Ko ima zlato, određuje pravila) i ponose se takvim načinom ophođenja.

Moderni jezik je živa tvar, to dobro znamo.

[EDIT: Simpatičan detalj: nailazim na komentatore koji brane svoj, pogrešni stil, i pritom izvlače krunski argument u svoju korist govoreći kako je jezik živa stvar. Jezik nije stvar, predmet, nego tvar, tvorevina.]

Reči se iz žargona pretaču u rečnik, neke reči odumiru iz rečnika, menjaju osnovno i preneseno značenje neke reči ili sintagme. Ogrezle idiome malo ko ume da objasni, dok lokalizmi postaju opšta kategorija ukoliko je neko dovoljno glasan da ih nametne drugima. Postoje terminološke odrednice koje u različitim esnafima znače različito. Postoje čitave konstrukcije rečenica koje preživljavaju duže od okolnosti u kojima su nastale. Rečju, metež.

To nije loša stvar dok god postoje koliko-toliko jasni okviri u kojima se neki žargon ili stručni rečnik koriste. Međutim, primetićete da se takva jezička jezerca prelivaju i postaju močvare. U vremenu u kome se podozrivo gleda na nekog ko voli da čita knjige, kada televizijsko smeće formira ukus prosečnog konzumenta, kada se svaki političar paušalno smatra intelektualcem i kada kafanska demagogija uvek ima argument više nad racionalnom argumentacijom (vikanje), jezičke norme devalviraju ispod svake granice.

Imam prijatelja, kolega mi je po struci, koji voli da kaže da je jezičara. Pritom koristi igru reči da se našali na svoj račun, jer reč je o čoveku koji je, kao i ja, dao sebi u zadatak da doživotno upoznaje jezik (svoj maternji, ali i strane jezike koje zna) i gradi svoj stil izražavanja. Izuzetno je predan preciznosti, a ponekad sklon da podbode kad nekog uhvati u lošem izražavanju. Već više godina među nama postoji igra “ko će koga da uhvati” da je nešto rekao na pogrešan ili nejasan način, možda u nekom od rogobatnih stilova, poput onih iz birokratskog nasleđa socrealizma. Baš iz tog birokratskog miljea potiče najviše stavki na spisku reči i izraza koji “paraju uši”. Prva reč na top listi, večiti evergrin srpskog jezika, jeste glagol “vršiti”.

Konvencija koju zastupamo, onako kako smo je prvi put jasno sročili, glasi: vrše se četiri stvari – žito, mala nužda, velika nužda i egzekucija (smrtna kazna).

Dobro de, nije baš tako: egzekucija se izvršava, a ne vrši. Ali zato, vrši se racija, pa smo na istom zbiru.

Ne, nije reč ni o kakvom pravilu; mislim da nigde u literaturi nećete naći pravilo ili normu koja nalaže potrebu za izbegavanjem glagola “vršiti”.

[EDIT: Štaviše, u knjizi Ispeci pa reci, profesor Klajn se osvrće na, kako on to simpatično veli, vršidbu [pojava se zove dekompozicija predikata] i skreće nam pažnju na povremenu nužnost baš takvog izražavanja, najčešće u nekim stručnim štivima koja obiluju posebnom terminologijom.]

Ali, svakako je nepravilno:

– vršim zamenu ulja u kolima (menjam ulje u kolima)
– vršim popravku (popravljam)
– vršim ispravke (ispravljam)
– …

Stil onih koji sebe smatraju intelektualcima trebalo bi da nalaže izbegavanje konstrukcija poput “vršim pripremne radnje” (obavljam pripreme; pripremam se). Neću da nabrajam više, dovoljno je.

S obzirom na to da malo ko vrši žito (obavlja vršidbu, jel’te), a sakloni nas Bože onih koji vrše egzekuciju ili raciju, stil koji ja prihvatam me navodi da pomislim kako je preostalo da poneko u ovoj priči vrši ono što svi vršimo, ali o tome ne razgovaramo, jer je trivijalno (za neke predstavlja i iskušenje na planu lične higijene, ali to je već druga tema).

Ja zaista poznajem automehaničara koji se hvali kako dobro vrši popravke. Taj mi je zaklao Juga prilikom jednog takvog vršenja. Danas svoj auto ponekad predajem majstoru koji održava i popravlja automobile i zadovoljan sam. Ne bih mu mnogo verovao kada bi oglasio da vrši održavanje i popravke, budite sigurni.

Zanimljiv detalj: retko gledam televiziju, ali u takvim prilikama gotovo u svakom Dnevniku ili u nekoj politički orijentisanoj emisiji čujem sintagmu “stranka vrši vlast”. Ej, televizija je to: verujem u to što kažu.

Ama, vrše, kad vam kažem!

– * –

BELEŠKA, april 2011: ovaj tekst je prvi put napisan i objavljen u novembru 2007. Od onda do danas, nije se popravilo ništa. Čak nije pomoglo ni to što je krajem 2010. objavljena nova revizija Pravopisa.

$#$