Prošlo je možda dva-tri meseca od poslednjeg slušanja. Kako god okreneš, ovo delo ulazi u stalni sastav najvrednije muzike koju držim blizu.
Znam da ima relativno mnogo onih koji ne vole Neila Younga. Šta ću im ja: najteže mi pada kad čujem da ga ne vole zbog unjkavog glasa. Dobro de, NY sigurno ne bi prošao prijemni za kakav belcanto, ali on obitava u žanrovima koji nisu imperativ lepe muzike. To tu muziku ne čini ništa manje vrednom. I značajnom.
Četrdeset pet godina karijere u kojoj ima ključnih sadržaja za tri debele karijere, a padova nema. Neil Young je jedini pripadnik rock’n’roll provenijencije koji još uvek pamti čemu rock’n’roll služi, pa je tako usput javno pozvao na opoziv američkog predsednika, usput ga nazivajući imenima koja je svakako zaslužio, ali niko drugi nije imao muda da ih izrekne. ako niste slušali Living with War (2006) kad se pojavio, propustili ste možda najveći događaj u rock muzici u 21. veku.
Poslednji rad Neila Younga je saradnja sa producentom koji nije ništa manje značajan. Daniel Lanois je legenda produkcije u Americi, a spisak njegovih zasluga ide čak dotle da mi se dopada album onih irskih foliranata koji je on producirao (onaj prvi, iz 1986, ne ovaj sad).
I šta su dvojica ludaka uradili? Smestili su se u Lanoisovu kuću u okolini Los Angelesa; sa njima je bio još samo tonski snimatelj i video snimatelj koji je uživo režirao proces. Koristeći neke veoma inventivne tehnike ozvučavanja gitare i istovremenog višedelnog snimanja, Lanois je uspeo da napravi Neilu ambijent da odsvira i otpeva sve odjednom, bez ikakvih dosnimavanja. Kasnije je u postprodukciji dodato nešto distorzije i ludila, ali načelno ceo proces je bio završen u po dva ili tri prolaza svake numere, za oko četiri dana.
Kad je album Le Noise krenuo u prodaju krajem septembra 2010, na youtube je pušten i prateći film. Ovo što kačim ovde je zvanični, besplatni video materijal koji sadrži ceo album. To je to: nema DVD-a, nema komercijalnog uvrtanja ruke fanovima. Evo materijala:
Zapravo, preporučujem HD verziju u pop-out prozoru.
Ako ne budete slušali glasno, izgubićete pola utiska.
Album Le Noise je šaka u čelo, ali drugačije vrste od Living with War. Dok se tamo provaljuju emocije mimo svakog obrasca, ovde imamo slučaj neobične introspekcije…
Ama, šta ja tu lupetam: ovo je trideset devet minuta jebenog remek-dela kakvo više niko ne ume da napravi. Osim Neila Younga, to jest. Eto, tako. Neću da vam solim ništa ovde, a mogao bih da prepričavam tri dana šta je čovek sve uradio u poslednjih desetak godina, uključujući epizodu bežanja grobaru s lopate kad mu je zamalo pukla aneurizma u mozgu. I šta je uradio čim se zacelio? Vratio se u Nashville da završi album Prairie Wind (2005)…
Slušajte ili nemojte, baš me briga. Moja priča je ovde nebitna. Tek, posebno obratite pažnju na numeru Hitchhiker, koju Neil Young izvodi od 1975. godine i do sada nije postojala ni na jednom oficijelnom izdanju. Potražite negde tekst pesme i proučite ga. A moj lični favorit je sledeća numera, Peaceful Valley Boulevard. Proizvodi jezu uz kičmu svaki put.