Month: April 2011

Skulpture Rona Muecka

Ron Mueck je australijski vajar hiper-realista koji radi u Velikoj Britaniji. Njegova specijalnost su izrazito detaljne skulpture ljudskog tela, pri čemu  tu preciznost izaziva i grotesknim proporcijama…

Čudan je, senzibilan i izazovan svet koji ovaj umetnik gradi. Izazovi koje postavlja pred posmatrača su ponekad groteskni, ponekad jezivi, a uvek provokativni i zahtevaju angažman do naprezanja. Nema skrupula, a izgleda da nema ni tabua: na jednoj postavci, Mueck je postavio metar dugačku skulpturu koja predstavlja njegovog mrtvog oca – golog i postavljenog tako da praktično svi posetioci izložbe moraju da ga prekorače.

Ron Mueck - skulpture

Umetnici poput Rona Muecka nas podsećaju da umetnost nije među nama da bi bila lepa, jer težnju ka lepom objašnjava estetika, a besmisleno i površno zadovoljenje težnje ka lepom vodi u kič. Možda bismo se bolje osećali kada bi te skulpture bile manje zastrašujuće nego što su inače: trudnica visoka tri metra, tek rođeno i još krvlju umazano dete dugo pet metara, debeli goli džin koji možda ne bi imao mesta da se ispravi iz ugla u kom sedi… Dve bakice visoke 70 cm koje ćućore pri susretu na ulici ispadoše tek mali, benigni dodatak, takoreći stilska vežba… Dok ne obratite pažnju kakve poglede te skulpture upućuju.

Ron Mueck - skulpture

Više radova možete videti i informacija pročitati na mnogim veb stranicama. Guglajte ime ovog umetnika, a svakako ne zaobiđite sledeće stranice:

(tnx Željko)

RNDaljka nepotrebnih činjenica

Živo, živo!Baš sam nešto londrao po svom starom blogu u nameri da izvučem sadržaje koje ću preneti ovamo pre nego što zatvorim ono mesto, pa naiđoh na bazu Unkno.com (link je zatvoren i sad postoji novi… ne, ne postoji), u podnaslovu:

Unnecessary knowledge.
Useless facts.

Probajte, uostalom. Verovatno ste čeznuli za nekim nepotrebnim informacijama: recimo, čulo ukusa leptira je na nogama; hamburger je skuplji od automobila ako poredite masu; Mišel Fajfer se plašila da glumi Klaris u filmu “Kad jaganjci utihnu”, pa su našli drugu glumicu… A šta tek reći na neke vitalne statistike: 1996. godine, u SAD je zabeleženo 43,687 incidenata u vezi sa toaletima; postoji jedan kalašnjikov na devet stanovnika sveta; najviše samoubistava se dešava ponedeljkom.

Ima toga tamo još.

[EDIT, januar 2013: Nema više. Sajt je zatvoren i nema više ekvivalenta. Šteta.]

Televizija visoke rezolucije

Jeste li nestrpljivi da dočekate televiziju visoke rezolucije? Već ste kupili HD televizor koji košta kao da ga prave od Mesečeve prašine, a nemate ni Blu Ray plejer da biste angažovali njegov kapacitet? A operater kablovske televizije još nije dovukao “onu pravu žicu” do vas, pa se pitate šta vam je to trebalo?

Ne sekirajte se. Niste ništa propustili. Većina holivudskih filmova ionako ne vredi pišljiva boba (osim ako nemate ništa protiv da uživate u vizuelnom ugođaju dok priča vređa vašu inteligenciju). A TV program… Znate li koja je razlika između klasičnog i HD signala? Da probam sa umanjenim prikazom. PAL signal:

Nastavite sa čitanjem… “Televizija visoke rezolucije”

Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?

Suočimo se sa činjenicom: otkad smo napustili fotografiju sa celuloida, postali smo neprobirljivi. Da li cena digitalnog snimka devalvira ideju o fotografiji? Šta učiniti sa prosečnim snimkom? Ja predlažem da date poslednju šansu potencijalno vrednim fotkama.

Sasvim sigurno, čuli ste za onu parolu da digitalna fotografija ne košta ništa, u smislu da nema utroška materijala, a da su cene utroška struje i amortizacije digitalnog fotoaparata dovoljno male da bismo smeli da ih ignorišemo. Da, to je tačno, ali izgleda da smo zloupotrebili tu činjenicu, pa onda besomučno fotografišemo, uglavnom proizvodeći gomilu digitalnog smeća koje, eventualno, može da ima neku sentimentalnu vrednost, ako i to.

Pravo značenje stava o mizernoj ceni digitalne fotografije se, zapravo, svodi na cenu greške. Slobodniji ste da eksperimentišete i da se ne nervirate ako vaša zamisao ne daje željeni rezultat. To je ono što će vam svaki profesionalac potvrditi kao jednu od najdražih posledica prelaska na digitalnu foto-tehniku. Negde sam pročitao tvrdnju jednog profesionalca da mu je samo godišnja ušteda na odbačenim dijapozitivima bila dovoljna da opravda kupovinu vrhunskog digitalnog fotoaparata!

Dakako, i dalje ste slobodni da škljocate kao da ne postoji sutra, ali ostaje dilema šta ćete raditi sa prosečnim i manje uspešnim snimcima, onima koji u vama izazivaju sve jače talase razočarenja dok ih gledate.

To je tema za koju sam postao zainteresovan kad sam i kod sebe samog primetio da ponekad preterujem u broju snimaka umesto da razmislim o onome što želim da dobijem. Kad sam naučio da se obuzdavam (što sada činim uvek osim na turističkim putovanjima), otkrio sam drugi problem: rezultati ponekad nisu dovoljno dobri čak i kad uložim svoj skromni maksimum. Prosto, moj prosumer fotoaparat (Canon Powershot G6) ima neke dobre atribute, ali ipak nije na nivou bilo kog DSLR aparata (a zašto nemam DSLR, druga je priča). Ili nije dobro doba dana, poput one fotke uslikane u dva popodne, a nema druge prilike za slikanje. Ili ja pogrešim iz sto razloga. Ili se zadesi neka od stotinu drugih stvari, pa fotografija, prosto, ne funkcioniše.

Ako fotografija ne funkcioniše, a prilikom slikanja ste imali ideju da će ona uspeti, tada možete dati šansu postprodukciji kao poslednjem pribežištu.

Nastavite sa čitanjem… “Treba li odbaciti dosadnu fotografiju?”

Kad pesma promeni vlasnika

Bliži se vikend. Lepo je vreme, verovatno iz vas izbijaju poslednji tragovi onog predprolećnog umora i daju mesta novom životnom elanu. Pesma o kojoj je ove reč možda nije primerena za to raspoloženje, ali ona mi je potrebna kao najbolja moguća ilustracija teze o kojoj bih hteo da ostavim reč ili dve.

Da li ste ikad čuli za izraz “oteta pesma” ili “pesma koja je promenila vlasnika”? Ne, ne mislim na plagijate niti na postmodernističke uzlete Gorana Bregovića – mislim na ono kad neko otpeva nečiju pesmu, pa ta izvedba ispadne kao da ju je taj i stvorio ili je baš pisana za njega. Znate li takve primere? Baveći se muzikom poslednjih tri-četiri decenije, nakupio sam takvih primera i mogu reći da ih znam mnogo.

Every time I planted seed, he said 'kill it before it grow'...Neki primeri su diskutabilni i predmet su ličnog ukusa. Recimo, značajno je to što je Eric Clapton 1974. snimio “I Shot the Sheriff” Boba Marleya, jer je tim činom napravio najveću moguću uslugu mladom jamajčanskom muzičaru tako što je ceo svet saznao za njegovo ime; ostatak priče je istorija. Ali, možemo se sporiti da li je Claptonov bravurozni aranžman popravio ili pokvario priču u odnosu na zamisao. Ja se opredeljujem za jednu od živih verzija koju nam je Marley ostavio. Izvini, E.C., možda si ti bog, ali Marley je bio car.

Nastavite sa čitanjem… “Kad pesma promeni vlasnika”

Ono što ne pripada skupu

Zadatak za pažljivo oko: pronađite ono što ne pripada skupu predmeta na slici.

Pažljivom oku ništa ne promakne!

Scenu je fotografisao moj drug Miroslav ispred jedne prodavnice na ostrvu Zakintos pre dve godine. On mi je i poklonio fotku da je objavim ovde.

(tnx Brandy)

Deca sviraju

Dečica iz DNR Koreje (iliti Severne Koreje, kako smo naučili) nastupaju svirajući gitare koje jedva obuhvataju svojim ručicama.

Jasna kaže da su baš slatki. Uz svu volju, ja ne mogu da se otrgnem od uporedne slike mučenja životinja u cirkusima. Konkretno, setio sam se neke scene u kojoj su terali neke pudlice da šetaju na dve prednje noge. Tada sam pomislio kako bi baš bilo lepo naterati dvoje dresera, koji su bičem držali te kučiće u pažnji, da pred publikom odigraju užičko kolo skakućući na šakama, dok su im na stopalima namontirane cicane mašnice.

Ne znam šta mislite o ovome. Da bi ova dečica naučila ovo, morala su da provedu nebrojene sate u radu umesto u igri. Onaj ko ovako malu decu tera na ovakve rezultate za mene je bolestan um. Može biti da grešim, ali ja sam uvek na strani dece.

(tnx Milan)

Što ti je civilizacija

Citat dana:

S jedne strane ne razlikuju Evropu od Grčke, a s druge strane umeju da te isprave ako pobrkaš mug i pitcher.

Dragan, moj prijatelj, o Amerikancima među kojima je živeo jedanaest godina.