Upozorenje: ovaj tekst nije preporučljiv za osobe mlađe od stotinu pročitanih knjiga. Upozoreni ste.
Aj’ pa živeli: ovo je stoti prilog na blogu po imenu Suština pasijansa. Dosadašnje putovanje je trajalo 420 sati i dva minuta.
I skoro da ne poverujete, svašta se desilo za tih sedamnaest i po dana. Više nego prosečnom gledaocu ružičastih TV programa za sedamnaest i po meseci godina. A još sam se i uzdržavao, boktemazo.
Količina naučenih pouka je tolika da je to teško izdržati….
Napravio sam prost, ali efikasan ritam objavljivanja priloga; aftamacki procesi rade k’o ludi. Uočio sam prednosti i mane fizičke lokacije na kojoj hostujem blog. Preživeo sam jednu reviziju WordPressa i ko zna koliko revizija dodataka. Doživeo čak i jedan talas spamova u komentarima i preživeo ga rutinski. Mo’š misliti.
Preživeo sam nekoliko napada skribomanije i pritom primetio da je ovo tek zagrevanje. Naučio da napad pisanja nije ništa pred napadom potrebe za fotografisanjem. Otkrio novi metod za svakodnevno mentalno angažovanje koji potom beležim fotoaparatom. Šta bi bilo kad bi bilo.
Bloga radi, povećao sam krug fejsbuk prijatelja za 50% i pritom se držao načela da su to sve ljudi koje sam gledao u oči i razgovarao sa njima licem u lice. Objavio sam rat devalvaciji značenja reči. Kako je to strašno: nazivati prijateljem nekog sa kime se nikad u životu nisi video uživo, a kamoli podelio sendvič ili prevalio kilometar puta po pržećem suncu. Ajde.
Doživeo sam da me kontaktiraju oni sa kojima nisam odavno bio u kontaktu. Sklopio kontakt sa ljudima vrednim pažnje. Doživeo da me ljudi iz mog omiljenog časopisa nazovu prijateljem. A tek ću doživeti da me zamrze oni koji su glumili da me vole. I to će biti najbolje od svega, jer će istina izaći na videlo. Jedva čekam.
Shvatio sam da program Guitar Hero predstavlja vrhunski čin zavere za pretvaranje ljudi u ovce. Nekad su se deca najpre trudila da nauče nešto da sviraju, a potom da nešto kažu. Borili su se da se njihov glas uopšte čuje. Izvinite, zaneo sam se u trećem licu: borili smo se da se naš glas uopšte čuje. Guitar Hero uči decu da se lenjost isplati. Da je dovoljno mlatarati u imitaciji sviranja, bez ideje. Kako je to strašno: ako niko ništa ne preduzme, rock’n’roll će biti mrtav kroz dvadeset godina. Jedino dobro što bi moglo da proizađe iz toga je nestanak U Dva i inih foliranata sa scene; sve ostalo je zlo. Ta, šta govoriš.
Dokučio sam nevažnost mnogih stvari, uključujući nevažnost ovog bloga, i usput provalio na kolikoj količini foliranja funkcionišu oni koji sebe nazivaju blogerima. Digitalno bogatstvo vodi mentalnom siromaštvu, ali siromasi to ne vide; problem mi prave samo oni nepismeni koji su skloni nameri da me uče pameti. Jebote, kako je to patetično kad ti predavanje drži neko ko zamalo da ume da priča, a ne ume da sluša. Breht je bio u pravu. Oduvek.
I najzad, jedva sam izdržao pritisak empirijskog dokaza da život počinje onog časa kad prestane dotok poluinformacija i kukavne zabave iz televizora. Jedina žrtva da bih dosegao stotinu trivijalnih priloga za 420 sati i dva minuta, ako se to može nazvati žrtvom, beše odricanje od gledanja televizije koja više nije čak ni trivijalna, nego prazna. Kakva groteska. Kakav retroaktivno postignuti autogol. Strašno.
Strašno, ali preživeo sam ja i gore stvari. Preživeću i ovo.
Ne koljemo prase. Idemo dalje. Pa kako bude. Proslavljamo jednim klasičnim delom muzičke literature, u obradi onih koji su dokučili energiju. Čisto da malo zapržim. A vi, ne budite cicije: POJAČAJ TO! LET IT ROLL!
$#$
Vidim ja nema šanse da ispratim sve što pišeš i još se mislim šta mi je. Reko, opet se tripujem kako vreme leti i kako ništa ne stižem…
Kad ti u 17 dana lansirao 100 tekstova! 🙂
P.S.
Dobri su ti ovi komentari uz slike, za čitanje između redova.
Pa kažem ja – ili je nedobrovoljno otišao u penziju, pa kreativnu energiju ne zna kako drugačije da izbaci(*), ili je shvatio(**) da je suština pasijansa u tome da samog sebe odereš u kartama! 😉
P.S.
Meni više vremena treba da pročitam sve ove tekstove, nego njemu da ih napiše.
(*)
Bogtemazo, kad se setim kako je svojevremeno bilo(?) mom ćaletu po tom pitanju, ostaje mi samo da zamišljam kako je drgrba-i… :
(**)
Naravno, (opet) pogrešno shvatio.
Jednom ću objasniti. Nemoj da se ljutiš, ali bilo bi pogrešno da to učinim sad.
Moram da repliciram na “Guitar Hero” temu… Da, pomenuta zanimacija predstavlja vrhunski čin zavere, ali nas roditelja protiv dece u pokušaju da se odbranimo od Pink i MTV lobotomije. Nisam uspeo da nađem efikasniju metodu da detetu uspešno utrapim nekoliko sati rock muzike dnevno. Da, jasno mi je da bi pravoslavni put podrazumevao kupovinu prave gitare, ali ona bi na kraju skupljala prašinu – nadam se da će do toga i doći jednog dana (do kupovine, ne do skupljanja prašine), i Guitar Hero smatram prelaznom fazom ka tome…