Ima već sedam godina da koristim prosumer fotoaparate. Jedna od bitnih osobina te klase aparata jeste rad u tzv. RAW formatu. Svaki proizvođač ima svoj format, ali poenta kod svih je potpuno ista. Na maloj studiji slučaja, pokazaću vam zašto je RAW moj dobar drug.
Najzanimljiviji detalj koji se tiče RAW formata zapravo uopšte nije tehničke prirode. Gotovo suludo, kojekuda po forumima i diskusionim grupama i dalje traju rasprave “JPG protiv RAW”, a količina agumenata na obe strane je tolika da više ne vidimo šumu od silnog drveća. Ipak, najveći trik je u tome da znate šta možete očekivati od neke situacije. Ako eliminišemo sve posebne elemente, poput duboke štampe za koju je poželjan 16-bitni TIFF format, pa gledamo samo na eksploataciju digitalnih fotografija na uobičajen način – na monitorima, televizorima i, u poslednje vreme, na tabletima i u foto-ramovima, tada uvek dolazimo na isto: direktno ili konverzijom, dolazimo do kolekcije JPG fotki. Pa čemu onda tolika buka? Čemu RAW format?
Trik je u onome između fotografisanja i proglašenja gotovog rezultata. Ako je to samo transfer sadržaja sa memorijske kartice fotoaparata na disk računara ili neki CD/DVD, onda zaista nema potrebe da držite bilo šta drugo nego JPG, i to u nekom osrednjem kvalitetu. Štedite svoje vreme i kapacitet skladišta tako što ćete brzo skladištiti svoje gomile JPG datoteka.
Pre ili kasnije, poželećete da popravite neku fotografiju. Možda ćete to hteti da učinite da biste popravili utisak ili ispravili neku trivijalnu grešku, a možda želite da izvedete nešto više i običnu fotku pretvorite u izazovnu. Nešto o tome sam već pisao ovde, pa bacite pogled. Kako god, predviđanje da ćete fotografiju verovatno obrađivati vas vodi u RAW kao poželjni format. Evo i zašto.
Ja skoro stalno slikam RAW. Poslednje dve prilike kad sam sistematski slikao u JPG formatu su bila dva putovanja 2007. godine. No, oba puta sam imao drugačiji pristup: spor rad, biranje doba dana kad ću da radim (zbog svetla) i precizna provera rezultata. U to vreme, moj hodogram obrade je bio spor i zasnovan na čak tri programa, što nije bilo ni brzo ni efikasno. Da sam doneo po 800-1000 fotki u RAW formatu sa tih putovanja, bilo bi belaja. Čak je i kratka trijaža tih fotografija trajala danima, a jedva da sam ponegde pribegao trivijalnim izmenama na histogramu i, eventualno, isecao bolji kadar.
Međutim, sa poslednjeg putovanja (Nova godina u Rimu i prolazak kroz Firencu), doneo sam oko 600 fotki – sve u RAW formatu. No, sad imam daleko efikasniji hodogram obrade i konverzije, pa je lakše. Ali, važnije od toga je bilo baš to da sam predvideo kukavne slike. U enterijerima je svetlo bivalo razbacano na sve strane (pa ni to što imam spoljni blic nije mnogo pomagalo). U eksterijerima, klasični zimski problem: ili sivo nebo koje napravi da su sve boje isprane i slike “pljosnate”, ili pogrešno doba dana, a ja nemam vremena da se vratim na isto mesto (često i obe situacije). Jedino rešenje je bilo da držim RAW uključen i da se nadam da neće doći vreme letovanja pre nego što rešim fotke sa novogodišnje ture.
Moja procena je bila dobra. Imao sam puno memorije (10 GB CF kartica je dovoljno za oko 1500 RAW ekspozicija sa mojim Canonom G6), dve dobre baterije, mnogo volje – i loše vremenske prilike.
Bilo bi mnogo da pokazujem šta sam sve uspeo da izvučem iz zimskog sivila, ali jedna fotografija se baš nacrtala kao besprekorna ilustracija. Pogledajte sledeću scenu: reč je o sceni u pravcu jugozapada sa sredine Starog mosta (Ponte Vecchio) u Firenci. Ovo je paralelni JPG izvučen iz osnovnih i neizmenjenih parametara ekspozicije:
Nema potrebe za bogzna kakvim komentarom, ali da ipak dam par primerenih reči: kuku i lele! Jao! Joj! Postoje “samo” dva problema na ovoj fotografiji: prvo, odvratno je siva; drugo, to nije ono što sam ja svojim očima video. Bio je tzv. zlatni sat, vreme za koje svaki priučeni fotograf zna da je najbolje doba dana za fotografisanje.
Ovo bi trebalo spasavati. Da je polazište bilo JPG, morao bih da se patim sa kilavim dinamičkim opsegom i distorzijama… Dakle, maske u Photoshopu… A ja nemam vremena za to, na stranu što nisam baš neki maher za Photoshop… U obzir dolazi samo brza izmena. Šta bih dobio iz JPG? Da probamo sa ispravkom svetla:
Prvo da vidimo kako stoji stvar sa svetlom. Korak na histogramu: zgrade su bolje, ali sam usput izgubio detalje na nebu. To sad mora prvo da se rešava krivama, pa nalaženjem srednje sive boje da bih vratio zlatnu boju… Može da se ispravi, ali šta god ja sad radio dalje odavde, potrajaće dok ne budem zadovoljan. Ne: stani ovde. Poenta je već izgubljena. Vreme je izgubljeno – a to je jedini nepovratan i nenadoknadiv resurs.
Hajde da sad krenem sa RAW formatom. Učitao sam sliku u Lightroom, postavio predložak jačeg kontrasta, kompenzovao ekspoziciju za –0,5 eV i malo pojačao živost boja (vibrance). Za sve urađeno, trebao mi je možda 30-40 sekundi., Rezultat je bio sledeći:
Da vam olakšam poređenje sa prvom fotografijom:
Dobijena fotka je bila predmet rasprave, jer su mi osporene količina narandžaste i ukupna jačina boja. Međutim, stao sam zato što je ovaj prikaz tačno odgovarao mom doživljaju scene koju sam tad fotografisao. Drugim rečima, to je bilo najbliže onome što sam video. Ne isto: setite se da oko i fotoaparat ne rade na isti način.
Da ne bih više trpeo kritike koje sam smatrao nepravednim 
dodao sam i poslednju alternaciju – samo sam malo povisio gamu na slici i tek malo kompenzovao izbleđivanje jačim kontrastom. I odjednom su svi bili srećni, mada nisu bili tamo da vide ono što sam ja video 
Evo kompromisne verzije:
Što se mene tiče, i dalje biram onu prvu prikazanu, tamniju verziju iz RAW formata.
No, ova poslednja rasprava je nevažna, prosto zato što je reč o varijacijama koje se mere sekundama, a ne minutima. Dinamički opseg CRW formata koji dobijam iz svog G6 je 12 bita, za razliku od 8 bita koliko daje JPG. Izgleda da je to već dovoljno za postizanje kritične razlike u mogućnostima. Svi noviji modeli fotoaparata koji imaju RAW format, kod manje-više svih proizvođača, sada su u 14-bitnom zapisu, što je značajno bolje. Ideal profesionalaca, TIFF format, moguć je samo na odabranim, skupim fotoaparatima i na to slobodno zaboravite.
Zaključak je, nadam se, jasan. Slobodno vi radite JPG ako možete da dobijete uporediv rezultat. Ponekad to, prosto, nećete moći zbog ograničenja tehnologije. Za početak, naš mozak ima savršenu kompenzaciju svetla i besprekorni balans belog; o varijabilnoj “ISO osetljivosti” receptora u oku da i ne govorim. Fotoaparat zasad ne može da izvede sve to, pa pribegavamo trikovima u toku fotografisanja ili postprodukcije. Koliko je daleko ono što smatramo optimalnim rezultatom, meri se najpre utroškom vremena. Poslednja odluka je vaša.
$#$