(Isečak)
…
To mi se sviđa. Sviđa mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje… duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči… Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam… Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom – eto, takve su oči u svetu novca…
Zato u mog naroda oči su – kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali – u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla – ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća – te oči neće trepnuti. Njima je sve božja rosa…
Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?… Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?
Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video – neka.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)