(Isečak)
…
Dušu svakog mudonje sam sada posmatrao sa zanimanjem, pažljivo i kao na dlanu. Ali nisam baš dugo razmatrao: jednog dana su sa mog stola nestali svi moji dijagrami. Pokazalo se: matori balvan, Aleksej Blinđajev, član KPSS od 1936. godine, tog dana je u upravu poslao našu novu društvenu obavezu u kojoj smo se zaklinjali da ćemo povodom predstojeće stogodišnjice biti u životu isti kao što smo i u proizvodnji – i, zbog gluposti ili pijanstva, u isti koverat je stavio i moje individualne grafikone.
Čim sam primetio nestanak, popio sam čašicu i uhvatio se za glavu. A tamo, u upravi, takođe – dobili su pošiljku, uhvatili se za glavu, popili čašicu i istog dana “moskvičem” se dovezli u obilazak našeg terena. Šta su otkrili kad su upali u našu kancelariju? Nisu našli ništa osim Leha i Stasika: Leh je, smotavši se u klupko, dremao na podu, a Stasik je bljuvao. Za četvrt časa je sve bilo rečeno – moja zvezda, zapaljena pre četiri nedelje, počela je da trne. Razapinjanje je objavljeno tačno trideset dana posle voznesenja. Od mojeg Tulona do moje Jelene je tačno mesec dana. Kraće, ražalovali su me, a na moje mesto su postavili Alekseja Blinđajeva, iznemoglog glupaka, člana KPSS od 1936. godine. A on, odmah posle postavljenja se probudio, zamolio ih je da mu daju rublju – oni mu rublju nisu dali. Stasik je prestao da bljuje i takođe je zamolio rublju – ni njemu je nisu dali. Popili su crvenog vina, seli u svoj “moskvič” i odvezli se nazad.
I evo, svečano objavljujem: do svog poslednjeg dana neću preduzeti ništa da bih ponovio svoje tužno iskustvo uzdizanja. Ostajem dole i odozdo pljujem na čitavu vašu društvenu lestvicu. Da. Po pljuvanjak na svaku prečku lestvice. Da bi se po njoj pelo, valja biti čova, od glave do pete iskovan od čistog čelika. A ja nisam takav.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)