Kapitalna numera u kapitalnoj izvedbi. Na sceni su dvojica koje nema smisla porediti ni sa kim, jer su jedini takvi.
Šta se sve dešavalo kad su se Stevie Wonder i Jeff Beck sreli 1972. godine, možda i nije bitno da znate kao faktografiju. Ali, red je da znate bar jednu stvar sa albuma Talking Book. Kakvo krljanje, suncelitižareno:
Everybody scream!
Ovaj zapis je iz oktobra 2009, kad je Medison Square Garden dve večeri ugošćavao majstore sa spiska Hall of Fame.
Ah, da: ako nemate nameru da ovo slušate glasno, nemojte se ni truditi.
Ah, da (2): hoćemo li mak na konac? Jeff Beck nije svirao Superstition na matičnom albumu. Svirao je druge dve numere i to je celo njegovo gostovanje na albumu Talking Book. Ali neka ostane zabeleženo i to da mu je Stevie Wonder poklonio ovu numeru i odobrio da je snimi pre nego što Stevie sam to učini! Ne znam da li razumete kakav je to čin: danas, kad je svako moguće vreme provedeno u potvrđivanju fenomenalnog opusa Stevieja Wondera, skoro svi se slažu da je Superstition ona numera u tom opusu koja iskače; dati nekome takvu numeru na poslugu je nešto što daleko prevazilazi dobru volju. Iz poštovanja prema svom prijatelju, Jeff Beck nije iskoristio tu prednost, a imao je kad. Prvi put je snimio Superstition tek na albumu Beck, Bogert & Appice sledeće, 1973. godine.
Po mom skromnom mišljenju, postoji samo jedan koji se iole primakao energiji matične verzije, ali u jednoj prilično drugoj priči. Nju je uživo svirao Stevie Ray Vaughan tako da je letelo perje. Iz dva razloga, ipak neču da kačim tu stvar ovde. Prvo, zato što ova verzija gore nema razloga da se poredi sa bilo kojom. A drugi razlog je taj što je SRV istovremeno i koizvođač najgore poznate verzije Superstition, one koju su on i Stevie Wonder pripremili za MTV Funky Night. Bio je to čas užasnog kompromitovanja za obojicu majstora. Možda vam se ta verzija dopada, ali neću da imam ništa sa tim.
$#$