Opet je tresnula kiša. Ovog puta kratka oluja sa pljuskom i gradom. Fotoaparat je bio pri ruci.
Pojurio sam u pokušaju da uhvatim kapi u vazduhu., Čak sam i uspeo u tome, ali par ekspozicija koje su tako izvedene nisu baš za prikazivanje – kukavički sam se krio da mi ne pokisne sprava, a baš je dobro nabijalo po balkonu.
Zato sam uspeo da uhvatim jednu scenu par sekundi pre nego što je kiša počela; njome sam posebno zadovoljan. Evo:
Ta oluja je protutnjala veoma brzo, a nije pokrivala ni pola neba (sivi oblaci su baš došli iz pravca gde se vidi vedro nebo). Nije prošlo ni petnaest minuta, a cela ulica se pretvorila u scenu iz sovjetskih dečijih filmova: sunce na sve strane, oblaci kao kad ih deca crtaju, ptičice pevaju… Razlika – zamalo pa nestvarna. Hteo sam da opet uslikam istu scenu, pa da ih uporedim u jednoj kompoziciji, ali to bi verovatno bilo previše.
Uglavnom, zadatak da uslikam kapi kiše u vazduhu ostaje otvoren u okviru projekta “jedna na dan”…
A šta je taj crni Pitagorin trougao gore desno? 🙂
Streha. Lepo sam napisao da sam se krio da mi ne pokisne fotoaparat. Prilično je nabijalo.
Ne bih da zvučim maliciozno, ali to je fotografija dana?
Ima svakakvih dana. Kako ti zamišljaš projekat “jedna na dan”? Kao 365 remek-dela? To se neće desiti. Šta da se radi. Ja ovo radim sa jednim ciljem koji nije povlađivanje ukusu publike.
Verujem da ti to možeš da razumeš.
Nema veze sa (ovom) temom i ne biK želeo da ispadne da ti lovim greške, nego, eto… primetio sam O:)
Dr Ivan Klajn smatra da ovo nisu “teške greške”, a ionako je ovaj blog (ili bar ova tema) kolokvijalnog karaktera:
… ali par ekspozicija koje su tako izvedene…
… uspeo da uhvatim jednu scenu par sekundi pre nego što je kiša počela…
A ova se tiče onog pitanja na kojima profesori fizike neznalicama dele kečeve (a policajci vole da se tako izražavaju):
… oblaci su baš došli iz pravca gde se vidi vedro nebo…
Živa istina. Živa istina.
Dobro, de. Izvinjavam se. Zaboravio sam da stavim smajli na kraju komentara…
Evo, ovde stavljam jedan više, koji će se odnositi na pomenuti (komentar).
🙂
Sorry: nisi me razumeo. A i kako bi, kad sam ja ispao… Dakako da se nisam naljutio. Štaviše, zahvalan sam na komentarima i uvažavam ih u potpunosti. A “Živa istina” — sad ja treba tebi da se izvinim — napisano je u žaru razmišljanja o drugim stvarima.
Pa, valjda već znaš da volim da prikupljam jezičke zavrzlame; ako sam već sklon da drugima solim, valjda je red da pustim par čvrga 😀 kad god budem uhvaćen in flagranti.
To “iz pravca” mi se baš dopalo; nisam do sada razmišljao o toj stilskoj omašci… Bilo kolokvijalno, ne bilo, opaska je na mestu.
Ljudi moji: udrite bez milosti! Tome komentari i služe. I hvala ti, Bože, da je neko najzad počeo da pokazuje zube.
Čuj. Pokazao biK ja moje i ranije, nego sam se tek sad setio gde sam spustio čašu! 😉
Sve je u redu… Dok ne dođe sviračeva keva, a onda smo ga nagrajisali.
E, vidiš, ovde me nešto zaintrigiralo (a, kreten, umesto da se skoncentrišem na pos’o, ja ovde šetam po tvom blogu, pa pišem komentare tu i tamo). Da li je ono … Bože slučajno sa velikim “b” ili ne?
Ako dobro razmišljam (ako!), kad se koristi veliko “b” misli se na entitet kojeg i kakvog “reklamira” hrišćanska crkva; ako se koristi malo “b”, onda je to više kao neki… hmmm… generički pojam (Bog, Alah, Sai Baba,…).
Te, stoga, da li si mislio na hrišćanskog ili na bilo kog? Ili ćemo o tome kad započneš temu Društvo->Religija… Ili je bolje da je ne započinješ, jer bi verovatno priča oko toga otišla do đavola (malo slovo “đ” ;))…
A šta ti misliš, kako bi trebalo pisati?
Da l’ nisam biJo dovoljno jasan u prethodnom komentaru sa mojim razmišljanjima kad treba malo, a kad veliko “b”?
A konkretan izraz ne rabim (ni usmeno, ni pismeno), pa se nisam ni interesovao kako bi (sam izraz) gramatički trebalo pisati…