Danima gledam kako da namestim ovo za slikanje. Jutros najzad nisam odoleo.
U nekom od članaka koji su me inicirali na projekat “jedna na dan” (i to ko zna gde, ko bi to sad našao), autor reče da jedan od poticaja na rad može da bude i foto-dnevnik. U tom pogledu ja malo mogu da ponudim, jer moj uobičajeni dan je rutina sa malo scenografije i još manje koreografije. Međutim, dok sam jutros spremao sebi doručak, pomislim na tu preporuku i dođem do zaključka da bih mogao uslikati spremljeni obrok. Usput, setih se i razgovora sa jednim drugom iz Kikinde, inače profesionalnim fotografom, kada mi je ispričao kako se mučio dok je pripremao scene za slikanje kataloga jedne prehrambene kuće. Saberem dva i dva – i gle:
Sticajem okolnosti, znam koliko je vraški teško izvesti dobru fotografiju koja prikazuje hranu, jer sam to ranije već probao da učinim. Znam i to da bez upornih pokušaja nema ni načina da se približim nekom rezultatu. Ovde sam se tek malo bavio činjenicom da (opet) nisam izabrao dobar tanjir, a napravio sam i distorziju svetla mešajući prirodno i veštačko osvetljenje. Iako je rezultat trivijalan, naučio sam na šta treba da obratm pažnju sledeći put. Dakle, još jedna tema koja je tek otvorena. U tom svetlu: mišn akomplišd. A što se foto-dnevnika tiče: nemojte se zgražavati nad količinom. Ovo jedem bez hleba, a ovakav doručak me uvek drži do kasnog popodneva.
Kako, bre, možeš da pojedeš toliko viršli?
Mislim, toliko viršli sa tako malo senfa… 😉
A to što te ovo drži do kasnog popodneva, to je:
1. zato što se ionako budiš oko 12 sati, pa doručkuješ oko “keca” (umivanje, brijanje, buđenje želuca,…); i/ili
2. zato što onu celu i još pola viršle (pakovanja imaju po 4 komada; osim onih koja imaju po 5) lagano degustiraš “s nogu”. 🙂
Pa nije valjda da moram da se pravdam? 🙂 Pileće viršle, Thomy senf, nikad manje od pet sati do sledećeg obroka (uglavnom i više)
Da, znam da je junk food. Ali, odavno je kasno da se od mene pravi ekološki ispravan organizam.