Danas sam se poslužio teškom postprodukcijom u istraživanju jedne teme koja me zbunjuje već duže vreme. Ako i nisam sasvim uspeo, makar sam našao pravac za dalju potragu…
Danas je jedan od onih dana kad me uhvati levo raspoloženje. Nije da ne radim ništa, ali ideje presuše, neki raniji planovi se ne čine baš tako zanimljivim i onda sve osim rutinskih radnji prepustim nekakvoj stihiji. A sa fotoaparatom, na kraju sam uhvatio zlatni sat, pa posle toga napravio probnu sesiju koju sam odavno zamislio, a pride otvorio još jednu temu koju ću apsolvirati kasnije.
Orah u mom dvorištu je velik, jedan od onih “pravih” za hladovinu tokom leta. Svojom rukom sam ga zasadio kad sam imao 16 godina i, možete misliti, prilično sam emotivno vezan za njega. Već godinama pokušavam da napravim foto-portret tog drveta i nekako mi uvek izmiče “ona prava” fotka – uvek ispadne loše, banalno, pa čak i pogrešno. Dok sam danas lovio neke blesave uglove po krošnji iz donjeg rakursa (iliti žablje perspektive), palo mi je na pamet da bih mogao da se okušam sa nekom jačom postprodukcijom. Peta instanca obrade mi se učinila onom pravom i tu sam stao – bar zasad. A rezultat je ovaj:
Jes’ da umišljam, ali ja ovde vidim zamalo pa ličnost. 
Listovima u krošnji su namerno umekšane ivice tako da se stapaju međusobno i pride sa nebom, koje sam povukao u olovnu boju da bih postigao bar malo jači kontrast. Intervenisao sam sa osvetljenošću kore na stablu i granama i to je taman donelo malčice opakiju atmosferu. Mislim da bi imalo još šta da se proba, ali nemam ja ceo dan za to…
Tek sad mi navire još ideja, što znači da sam otkrio mogući pravac dalje potrage za portretom mog omiljenog drveta. Vratiću se ja ovome.