(Isečak)
…
Da. On je bio u pravu. Znam mnoge zamisli Boga, ali zašto je u mene uneo toliko čednosti, to još uvek ne znam. A ta čednost – najsmešnije! – ta čednost objašnjavana je tako naopačke da mi je poricano čak i elementarno vaspitanje.
Na primer, u Pavlovo-Posadu. Privode me damama i ovako predstavljaju:
– A ovo je poznati Venjička Jerofejev. Poznat je po mnogo čemu. Ali najpoznatiji je, dakle, po tome to u životu nikada nije prdnuo…
– Kako!!! Nikad – čude se dame i gledaju me razrogačenim očima. – Nikad!
I, naravno, počinjem se zbunjivati. Ne mogu da se u prisustvu dama ne zbunjujem. Kažem:
– Pa, nikad! Ponekad… ipak…
Od toga se potpuno gubim i govorim:
– Pa šta je u tome tako, pa ja… jer – prdnuti – pa to je tako noumenalno… Ničeg fenomenalnog nema, u tome, prdnuti…
– Pomislite samo! – benave dame.
A zatim udaraju u sva zvona po čitavom petuškovskom kraju: “On sve to radi glasno, i govori da to ne radi loše! Da on to radi dobro!”
Pa, vidite. I tako čitav život.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)