Montaže pokreta i panoramna fotografija

Jedna ideja izaziva drugu, ta druga navede na čeprkanje po arhivi, i dok dlanom o dlan, eto teme o jednoj – ne, dve tehnike u fotografiji.

Sve je počelo pre nekoliko dana, kada me je Boris, stari sajber drugar čije komentare ćete naći širom Suštine pasijansa, iznenadio šaljući jednu apsolutno zanimljivu fotografiju nastalu montažom. Pazi sad:

Ova petorica na slici su… hm… To je Aleksa, Borisov sin. Ne znam previše detalja o ovom junačini, jer ga nikad nisam sreo, ali sećajući se performansi naše Ane kad je bila tog uzrasta, mi smo na mahove zaista mislili da je ima u pet primeraka… No, to vreme je za nas prošlo, a Boris neka trpi; to je i posao svakog ćaleta na svetu. Ovu tehniku sam viđao ranije na raznim foto-portalima (česta je i vrlo efikasna u sportskoj fotografiji). No, da prepustim autoru reč o ovom radu:

Slikano na glavnom belocrkvanskom jezeru (koje se, je l’ te, i zove Glavno jezero), poluoblačnog dana, Canonovim (šta, bre, Canonovim – mojim, bre!) fotoaparatom PowerShot A710IS. Pored svih navedenih nedostataka, valja naglasiti i to da sam slikao ja (turista-fotograf), iz ruke, odnosno bez stalka. Takođe, ni subjekat nije baš bio spreman za saradnju (a kada pa jeste?), što daje neku draž… možda…

Borise, care: ne da daje draž, nego sam se skljokao sa stolice kad sam video ovo!

Elem, podešen aparat da “okida” deset ekspozicija svake sekunde. Subjekat nagovaran nagovoren da se popne do vrha, ali da krene da se penje tek kad mu javim… I na kraju copy & paste & move & erase u Photoshopu…

Alal vera, brale! Sad si mi dao zadatak koji neću moći tako lako da izvedem: glavni indijanac koji je kandidat za ovakvo fotkanje u mojoj okolini kreće se uglavnom hipersoničnim brzinama, a uspevamo da ga lociramo više po zvuku nego po slici. No, zapisano je već u zadatke projekta “jedna na dan”.

Borisu kao autoru ste slobodni da postavljate pitanja u komentarima, mučeći ga raznim provokacijama i subliminalnim porukama a on će vam vredno odgovarati. Elem, Boris je vredni osvajač suštine pasijansa; dobro napreduje u tome.

– * –

Međutim, stvari su se zakuvale kad sam se setio nečeg…

(kliknite na ovu sliku za veću; i ne zaboravite da kliknete na nju nakon učitavanja da biste je videli u punoj veličini u svom pregledaču)

Ovo je panorama koju sam sačinio od ekspozicija sačinjenih u leto 2005. godine u Efesu. Te godine sam se baš zabavljao sa panoramama i imam ih preko 40 iz Ičmelera i Marmarisa, kao i sa raznih izleta koje smo pohodili. Jedino je bilo “malo” nezgodno na Pamukalama, jer je vreme za slikanje bilo nezgodno, a onaj kamen beo da belji ne može da bude…

Softver koji sam tada koristio za sastavljanje panorame beše onaj koji sam dobio uz aparat: Canon PhotoStitch, program koji ima prilično zanimljiv pogled na svet, pogotovo kad se zalomi zgodna prilika da program napravi neku frljoku. Ako malo pažljivije pogledate veću verziju panorame, da li primećujete nešto? Da, tako je:

Ne znam ko je ta devojka, a Jasni sam posle morao da se pravdam da je nisam pratio fotoaparatom. Dakako, mogao sam to da ispravim, ali to nije dolazilo u obzir, jer se sve ostalo perfektno uklopilo.

Nakon sesije koju sam napravio na ruševinama u Hierapolisu (arheološki lokalitet pored Pamukala i Kleopatrinog kupatila, gde su tražili 15 € za ulazak u vodu), prilikom sastavljanja panorame desio se jedan zanimljiv detalj koji sam sačuvao pre nego što sam ga rešio kloniranjem. Pazi sad:

Malo turističkog horora… Pa da sam hteo ovo da izvedem, ne bi bilo šanse.

– * –

Nisam odavno radio nikakve zanimljive panorame; ono malo što sam izveo više su bile stilska vežba nego prava panorama. Svojevremeno, barem tri godine pre nego što je Google pokrenuo Street View, imao sam ideju da napravim panoramske fotke svih raskrsnica u Kikindi (sa idejom da to budu po četiri polukružne panorame) i da tu kolekciju povežem sa mapom grada i okačim na net, sve sa nekim aktivnim modulom za obeležavanje ruta na mapi. Međutim, odustao sam iz jednog pragmatičnog i jednog paranoičnog razloga. Onaj prvi je da ja toliko vremena nisam imao otkad sam išao u osnovnu školu; a drugi je da ne volim da imam posla sa policijom. A ako bih krenuo da slikam po ulici, našao bi se već neki Ilija Čvorović ili slični budni spomeničar da me prijavi kao stranog plaćenika, domaćeg izdajnika, bandu špijunsku i šta ono još beše. Istina, znam neke preventivne tehnike po tom pitanju, ali sve one podrazumevaju da se ja pravdam policiji za svoju aktivnost, što mi se gadi da radim – oni se meni nikad nisu pravdali za neke svoje gestove, a trebalo je to da učine, pa zašto bih ja to onda činio bez razloga.

Ako se nađe neki delija koji ima nameru da mi mazne ovu ideju, odmah da kažem: samo izvol’te, slobodno. Ali, nemojte mene posle da zovete da vam objašnjavam kako se pravi program za rutiranje u mapi na Internetu. Ja da sam hteo da se bavim programiranjem, ne bih prestao to da radim još 1994. godine.

Ama, napraviću test-panorame raskrsnica u komšiluku, pa da je đavo.

$#$