Opet je tresnula kiša. Ovog puta kratka oluja sa pljuskom i gradom. Fotoaparat je bio pri ruci.
Pojurio sam u pokušaju da uhvatim kapi u vazduhu., Čak sam i uspeo u tome, ali par ekspozicija koje su tako izvedene nisu baš za prikazivanje – kukavički sam se krio da mi ne pokisne sprava, a baš je dobro nabijalo po balkonu.
Zato sam uspeo da uhvatim jednu scenu par sekundi pre nego što je kiša počela; njome sam posebno zadovoljan. Evo:
Ta oluja je protutnjala veoma brzo, a nije pokrivala ni pola neba (sivi oblaci su baš došli iz pravca gde se vidi vedro nebo). Nije prošlo ni petnaest minuta, a cela ulica se pretvorila u scenu iz sovjetskih dečijih filmova: sunce na sve strane, oblaci kao kad ih deca crtaju, ptičice pevaju… Razlika – zamalo pa nestvarna. Hteo sam da opet uslikam istu scenu, pa da ih uporedim u jednoj kompoziciji, ali to bi verovatno bilo previše.
Uglavnom, zadatak da uslikam kapi kiše u vazduhu ostaje otvoren u okviru projekta “jedna na dan”…
