(Celo poglavlje)
I žurno sam je ispio.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Month: May 2011
Prelistavam majski National Geographic
Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.
Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. 
A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.
A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?
Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”
Društvena igra
Nisam verovao svojim očima i ušima. Ali, ko sam ja pa tek tako paušalno da verujem sebi? Kakvo je ovo ludilo!
Reč je o prvom, kratkom filmu Srđana Karanovića. Srešćete ovde i neka poznata lica 
Komentar je izlišan.
(Tnx Marinko)
Fotografija dana, 26. maj 2011
Večeras sam morao da izvučem jedan džoker iz špila. Da li sam pritom otvorio Pandorinu kutiju, čuće se…
Dve ideje, svaka za sebe, progone me već neko vreme. Prva tema je monohromatska fotografija (zašto li je zovu crno-bela kad je poenta u sivoj skali, nikad neću shvatiti). Koincidentno, tokom prepodneva sam čitao nešto o potrebi poznavanja “svih” tehnika pretvaranja kolorne fotografije u crno-belu monohromatsku. Postoji priča o tome zašto nas crno-bela monohromatska fotografija više izaziva od kolorne; tiče se fiziologije oka, da ne davim.
Druga tema koju bih hteo da istražim su diorame. Ulaziti u to polje fotografije je isto što i dirati u osinje gnezdo: znam da se neću dobro provesti 
ali ne mogu da odolim. Imam 999 ideja na tu temu i moram da istražim to polje bar vežbajući rad sa detaljima. Za ovo mi treba malo ozbiljnija oprema za osvetljavanje.
Ideja za fotku dana sadrži upravo te dve ideje. Nisam imao nameru da previše pametujem, nego sam, prosto, otvorio seriju studija koje ću sigurno istraživati i dalje. Ovo je prva takva:
Ništa posebno, mada sam postigao ono što sam planirao; da vas baš ne davim detaljima, jer nisu zanimljivi. Ali, morao sam da objavim ovu fotku, jer kao takva će mi služiti kao podsetnik. Ubuduće, sa vama ću deliti ovakve radove samo ako budem mislio da su vredni deljenja.
Volite li crno-belu monohromatsku fotografiju?
Znali svoj posao
Dok se oni tamo batrgaju da utvrde da li je to On ili to nije On, dok drugi peglaju košulje za konferenciju za štampu, a treći su već ispeglali govore ovih drugih, citat dana dolazi od fudbalera čije ime ne znam, a nisam našao za shodno da se raspitam dalje.
Fudbaler saopštava posle utakmice:
Čim smo izašli na teren, znali smo da moramo da damo gol.
Jebote, pa oni su izašli na teren i onda su TO saznali? A šta su znali pre izlaska na teren? Šta su znali kad su počeli da se bave fudbalom? Da li im je možda neko saopštio da je nešto drugo cilj igre? I šta bi to moglo da bude?
Glava 5: Moskva – Srp i Čekić.
(Isečak)
Pa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!
Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.
Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Devalvacija jednog osmeha
Hiperrealizam: dokumentarni film o čoveku sa hiljadarke.
O Arifu Heraliću ste već čitali u članku u kome smo razjasnili ko je Alija Sirotanović, a ko nije Alija Sirotanović. 
Tamo smo samo na čas pomenuli nesrećnu sudbinu tog čoveka.
Danas je moj stari prijatelj Igor poslao zanimljiv link u komentaru ispod tog članka. Dovoljno je zanimljiv da ga podelim sa svima ovde. Pogledajte to pažljivo, traje nepunih petnaest minuta.
Nismo zabiberili odavno…
…pa je red. Deder, budite se. Zajebite televiziju, manite se i ostalih ispirača mozga, nego dajte to malo glasnije!
Mogu ja da se bavim sa stotinu žanrova muzike. Ama, koga bih ja lagao kad bih tvrdio da mi je nešto drugo draže od ovoga:
Glasnije, rekao sam! Jeste li pojačali? Idemo dalje!