Parada na Dan pobede

Baš se prisetih: bilo je 40 godina od oslobođenja, pa je u Beogradu održana vojna parada. Nismo imali novca da je održavamo svake godine, kao Rusi.

Te 1985. godine sam bio u vojsci ne radeći ništa pametno i bio sam prisiljen da gledam paradu. Izigravali smo oduševljenje pred političkim oficirom, kapetanom Veletićem, čovekom koji je i svoje slobodno vreme provodio špijunirajući koga stigne, a kamoli vojsku po zadatku.

Ta parada je bila samo “super: dan pred televizorom” i recka na brojčaniku do odlaska kući, što je bilo jedino bitno. Kao i 98% ostatka JNA, održavao sam režim “spolja gladac, iznutra jadac” i poput ostalih naivnih stvorova sam mislio, što ono reče Svinja, da niko ne sme da nas bije, te da boravak u vojsci ne može da me slomi. Tešio sam se time da sam tu po sili zakona, dok oni jadnici koji su mi bili starešine tu ostaju još dugo – po svom izboru.

– * –

Kakav je to vašar bio, kad se samo setim. Počev od jebenog strojevog koraka koji nikada nikakvu svrhu nije imao osim za preseravanje pred posmatračima i iživljavanje nad vojskom. A iživljavanje i negativna selekcija su bili osnovni princip i vid organizacije komandnog lanca. Jedna od najvećih prdačina koje sam u životu doživeo je bila ona da su se u mom odeljenju na haubici zatekla trojica koji su upisali fakultat: jedan elektrotehniku, drugi mašinstvo, ja matematiku. Naš desetar je bio zidarski pomoćnik koji je tad u vojsci išao na časove da vanredno završi osnovnu školu; e, on nam je, hm, objašnjavao mehaniku leta artiljerijskog zrna. Sećam se da smo se nas trojica zabavljali, dok je onaj pričao, izvodeći parcijalne jednačine kosog hica za različite uglove cevi i različitu početnu brzinu, kao i raspravljajući o važnosti koeficijenta otpora vazduha. Jednog časa je desetar rekao “obrtna sila”, nas trojica smo graknuli “nije, nego obrtni momenat”, desetar je rekao da se zrno okreće stalno, a ne samo jedan momenat, na šta smo najzad pali u histeričan smeh… i zaradili odlazak na prvi raport kod debelog kapetana.

A ima i sećanja koja ređe prizivam, poput tačno 26 i po sati “čekanja neprijatelja” u januaru 1985. u nekoj planini u jugoistočnoj Bosni, na temperaturi koja je u tom periodu išla u intervalu od –26°C do –14°C. I na kvar kamiona koji mi se desio nasred magistrale pored Zenice prilikom povratka u Doboj sa terena u Kalinovniku, dok sam bio zadatkom zaostao iza kolone sat vremena i vozio 16 vojnika u prikolici i vukao haubicu pride…

Taj kvar se desio tuđom krivicom, ali za razumevanje te činjenice je bilo potrebno više soli u glavi nego što je većina mogla da izdvoji, pa je bilo odlučeno da ja budem kriv za loš rad mehaničarske službe. Zbog tog događaja, jadnik koji je bio moj neposredni starešina uporno je pokušavao da potakne neke uvredljive nadimke za mene pred drugom vojskom. Nije mu bilo jasno kako je moguće da se nadimak ne prima, a onda je najzad shvatio da ja uopšte ne reagujem niti se odazivam na takve pozive, pa su poltroni brzo odustali od svog zadatka. Za mentalnu pobedu nad tim sirotim čovekom, bilo je dovoljno imati snagu volje prosečnog debelog mačka.

Taj lik me je na zub uzeo još kao regruta, kad mi je jednom rekao, a da ga niko nije pitao: “E, moj Grbiću, mene je vojnički hleb od’ranio”. “A mene radnički”, rekoh i ujedoh se za jezik, ali prekasno. Poslednju šansu mi je dao kad nije mogao da napabirči dovoljno dobrovoljaca za desetare, pa je meni ponudio da budem i vozač i desetar. Pazi da ne bih: pokazah mu srednji prst u mislima i ljubazno odbih ponuđenu čast. Skrivanje u kamionu i čitanje knjiga je bila mnogo zanimljivija perspektiva do kraja vojske za mene nego jurcanje sa mladom vojskom po poligonu; tako je i bilo. Ali, bio je to kraj tolerancije prema meni. Mrcvarenje je trajalo dugo i predugo, toliko da su već i oni sa najsumnjivijim mentalnim kapacitetom među vojskom shvatili da nešto nije u redu; čak su i poltroni prestali da me zajebavaju.

Dva vrhunca govnarskog ponašanja starijeg vodnika, kasnije poručnika Starčevića: dolazi mi majka u posetu, a dotični se zatiče kao dežurni puka. Tražim izlaz do ponoći, a lik se seti kako je zaboravio da aktivira nekakvu samo njemu znanu disciplinsku meru prema meni, što je podrazumevalo zabranu redovnog izlaska u grad; i odbije da me pusti. Tad sam mu najpre rekao da ode na kapiju i kaže to mojoj Dari, a kad to nije uspelo, rekao sam mu nasamo stvari koje ne mogu da ponovim ovde, ali sećam se da sam pominjao nekakav obrnuti reciprocitet između činova i genitalija. Pustio me je u grad do ponoći; vratim se dosta pre ponoći, jer nisam imao kuda kad je Dara u 23:10 sela u voz, i saznam da sam zamenik dežurnog i da nema spavanja te noći. A druga “vesela” stvar: opet se Starac zatekao dežuran kad se održavao Live Aid. I kao po usudu, ja dežurni jedinice; izlazi Dire Straits na binu, a ja na pistu da postrojim mladu vojsku i vodim je na večeru. U 21:30, Starac je lično pogasio sve televizore u puku, a u svojoj jedinici (tj. mojoj) pokupio je sve tranzistore da ne bismo slučajno slušali koncert na radiju.

Starešina cele jedinice, nekad baraba sa Voždovca, kapetan koji je izgubio čin zato što je kao dežurni oficir okačio pištolj o granu, pa go do pojasa igrao fudbal sa vojskom na pisti i tako ga zatekla divizijska inspekcija, nije fermao nikog i ništa. Kad sam se jednom prijavio na raport u potrazi za zaštitom od maltretiranja, držao me je deset minuta mirno u kancelariji dok je čitao novine i doručkovao (u akt-tašni koju je donosio na posao, uvek se nalazilo isto: šest kifli, “Večernje novosti” i tri kutije niške “Drine”). Onda mu je dosadilo, pa me je izbacio iz kancelarije. Zakleo sam se da mu se nikad više neću obratiti, uključujući odgovore na eventualna pitanja. Za nešto više od pola godine, koliko sam ostao tamo, nikad više nismo razmenili ni jednu jedinu rečenicu, pošto je averzija očigledno bila uzajamna, pa me ništa nije ni pitao.

I to su, tobože, bili oficiri za kojima bi trebalo ići u vatru. Ama, ni u kafanu sa takvima. I što je samo jednom rekao moj deda (čovek koji je video više nego što je smeo da priča, a radio strašne stvari drugima da ne bi treći radili njemu), a ja se srećom zatekao da čujem: “većina oficira NOVJ koja je pala u jurišima, pala je sa metkom u leđima”.

Ah, da: kad je deda umro, a desilo se tačno tri dana posle povratka sa terena, stigao je telegram od porodice koji sam odneo kapetanu sa molbom da me pusti tri dana kući na sahranu. Tad je on rekao “lepo si to smislio” i nije hteo više da razgovara. A moj deda Mirko je bio klasični prdonja, spomeničar koga je vojska morala po zadatku da sahranjuje. Kad je došao službeni telegram koji je overio komandant garnizona u Kikindi, odneo sam ga komandantu puka, tada majoru Rasimu Deliću, i najzad sam pušten. To posle beše samo još jedan motiv više koji sam okajavao do kraja svog jebenog vojnog roka.

– * –

Čujem da su neki histerisali što je ukinut obavezni vojni rok. Nije mi jasno zašto tako reaguju. Ukinuta je šarena laža i to je sve. Profesionalci, oni koji vole da ubijaju druge i to bi hteli da čine rado (a neki su i činili), biće dovoljno brojni i daleko efikasniji od rulje koja služi kao topovsko meso.

Mogli su ti kritičari da se raspitaju, kad već sami ne mogu da se sete,  kakve je realne koristi bilo od boravka u rezervnom sastavu posle obuke i koliko je vojska zaista bila spremna za dejstvo. Sve preko onih sedam nedelja obavezne prašinarske obuke beše čisto zaglupljivanje i politička indoktrinacija.

Na stranu ona staljingradska fora: samo vi koračajte mirno dok pucaju po vama, statistika kaže da će jedan ili dvojica od šezdeset stići do neprijateljskog bunkera. Onda su to nazivali patriotizmom: da ja dam realnog sebe za virtuelno ništa. Pazi, molim te.

Ni posle nije bilo ništa bolje. Proveo sam 70 dana na nekom šupak-položaju tokom NATO agresije 1999. O tome koliko puta su starešine bile trezne tokom tog perioda, nemojte da me pitate. A, da: logično kao i uvek, bio sam poslat u jedinicu čija specijalnost nema blage veze sa onim u čemu sam, tobože, bio obučen.

JNA: Potemkinova sela u seferejotu.