Danas je sto godina od rođenja gitariste Roberta Johnsona, izvesno najuticajnijeg autora u istoriji blues scene.
Robert Johnson je rođen 8. maja 1911. godine. Umro je, otrovan strihninom, nepunih 27 godina kasnije. Ostao je upamćen po nekoliko studijskih sesija načinjenih 1936. i 1937. godine na kojima je ostavio svoj neveliki, ali esencijalni legat. Sa tim nevelikim opusom, Robert Johnson je načinio najveći mogući uticaj na delta blues, a posredno i na žanrovsku muziku druge polovine dvadesetog veka, u prvoj meri na rock’n’roll.
Mnogo je muzičara koji se danas kunu (ili su se za života kleli) da je Robert Johnson bio ključna ličnost u njihovom muzičkom sazrevanju. Na tom spisku su Eric Clapton, Peter Green, Jimi Hendrix, John Hammond, Ry Cooder, Keith Richards, Duanne Allman… Ovog časa mi stade mozak: zaboravio sam barem još toliko prvoligaša… A kompletna čikaška blues scena, uključujući i Muddyja Watersa i Leadbellyja, dužna je njemu više nego bilo kome drugom.
Legende koje su se ispredale oko života i prerane smrti Roberta Johnsona dostigle su nivo mita. Najpoznatija je ona priča o prodaji duše đavolu, na raskršću, za račun slave koju će postići muzikom; toliko je zasijao da je naplata došla jako brzo. Motivi te priče su poslužili kao scenario filma Crossroads (1986). Da vas podsetim na najbolju scenu u tom filmu. Ne, to nije scena cuttin’ heads , u kojoj se nadmeću Karate Kid i Steve Vai, nego jedna ranija: čiča Willie Brown se priseća svog prijatelja Roberta Johnsona, a slide svira Karate Kid Ry Cooder.
Lots of towns, lots of songs, lots of women… Good times, bad times… The only thing I wanted anyone to say is: ‘He could really play… He was good.’
Robert Johnson je ostavio za sobom 29 numera, par legendi i dve fotografije momka koji je toliko voleo da svira blues. Ostavio nam je nasleđe koje je učinilo literaturu gitare definitivno drugačijom nego da njega nije bilo. Preko svega, ostavio nam je dokaz da je blues ono što ostaje u dobrom čoveku kad se oseća loše. Našao je svoje raskršće, možda i znajući da će ga to koštati života. Za razliku od Fausta, nije mu bilo dato da se raspravlja.
(Tnx Žikica via FB)