“I šta kažeš, kako je kod vas u Švedskoj? ‘Ladno, je li… Al’ standard, jebiga…”
Svakako ste čuli za reverznu psihologiju. To je ono što motiviše prosečnog Srbina da uradi nešto: ja ti kažem da nemaš hrabrosti da ubaciš taj papirić pravo u kantu za smeće, ti se uzjoguniš sa “Ko? Ja? Ko bre nema hrabrosti, @#%^@%?” i onda ubaciš papirić u kantu meni u inat, što sam zapravo i hteo.
Međutim, kako motivisati već kulturne i principijelno hladnokrvne ljude da više rade nešto što nije toliko popularno, a bilo bi korisno? Kako navesti ljude da više hodaju običnim stepenicama umesto da koriste električne? Kako da više vraćaju staklo na reciklažu? Kako da poštuju ograničenje brzine tamo gde je to zaista važno?
Jedan od načina je primena teorije zabave, načela koje veli da zabava može da promeni ponašanje ljudi na bolje.
Počelo je tako što je jedna švedska ekipa koju finansira Volkswagen smislila par načina da učini trivijalne postupke zabavnim. Rekoše ovako: hajde da ljudi sviraju gigantski klavir hodajući po običnim stepenicama dok ulaze u metro i izlaze iz njega. Hajde da umetanje staklenih boca u kontejner pretvorimo u blesavu arkadnu igru. Hajde da simuliramo da je kanta za smeće duboka kao rupa u crtanom filmu…
Prvi rezultati su bili spektakularni. Kako biste drugačije nazvali kantu koja prikupi triput više smeća nego sve ostale kante u okolini? Kako biste drugačije protumačili rezultat da “arkadni” kontejner za staklo upotrebi stotinu ljudi dok obični upotrebi dvoje?
Kada je ideja zaživela kao koncept, usledila je druga faza: svako je pozvan da predloži ideju. Pobednik će dobiti novčanu nagradu i zadovoljstvo da vidi ostvarenje svoje ideje u praksi. Prvi dobitnik je bio Amerikanac koji je predložio sledeće: izmenimo funkciju kamere za snimanje brzine u saobraćaju tako da beležimo sve, uključujući i one koji poštuju ograničenje. Prekršiocima sledi mandatna kazna, a poštovaocima brzine pošaljimo srećku lutrije. Dobitak, dakako, ide iz fonda koji su popunili prekršioci brzine. Tako jednostavno i efektno – i tako uspešno! Pogledajte:
Konkurs je stalno otvoren, jer za dobre ideje nema ograničenja. Već ima raznih blesavih, divnih ideja koje bi svet mogle učiniti boljim i svakako zabavnijim mestom.
Slutim da bi se ta ideja na ovom podneblju brže-bolje izvitoperila i otišla u svoju suprotnost. Neću ni da pokušam da prepričam bizarni primer koji sam razvio; dovoljno me je sramota što mi je uopšte i palo na pamet.
(Via)
Oduševim se svaki put kad vidim da kreativnost i tehnologija dobiju kvalitetnu primenu u praksi.
(mnogo češće se zloupotrebljavaju)
Postoji nešto što se zove”kradja ideja”. Lako je sklopiti celu ideju. (OK, nekima je teško) i lako je dati joj smisao i mogućnosti, ali ima ljudi koji se organizuju u grupu kao ova ekipa iz teksta da promovišu tudje ideje, a neke koje su tetra originalne kad ih dobiju i unište ih tako što ih sprovedu za ličnu korist, čak ne obaveštavajući pravog tvorca o tome. Otud je savremeno društvo počev od ideje patenta preko ideje autorskog prava ustanovilo koncept po kojem se kradja ideje i te kako kažnjava, ali isto tako se prvo mora registrovati njen pravi vlasnik. Iz tog razloga, ne, već iz razloga što većina ljudi i ne zna da sprovede ideju kako treba (ne možemo uvek ideju sami sprovesti a neke ideje i ne trebamo sami sprovoditi) svoje ideje retko kada javno kazujem a još manje da bih ih nekome poklonio ili dao tek tako”da bi nam bilo svima bolje”. Sujeta je užasna stvar, pakosan merilac uticaja. Ne vredi ni registrovati ideju u ovoj našoj svakodnevici, jer će svejedno biti ukradena ili pozajmljena, što je još gore od same kradje, pošto pri pozajmici, sujetan i tašt lopov izmeni neke detalje koje bi on da “doda” ideji i tako je učini drugačijom od originala da izgleda originalno. Pa kad proba da je takvom sprovede, dolazi do izostanka rezultata kako bi to bilo sa originalom koji je prepravio. Posle ne bude on sam kriv koji je ukrao, već onaj koji je prvu, originalnu ideju osmislio. Kako tome stati na put, pravo je pitanje za ovaj tekst?
Ovo je niz zanimljivih, pa i uznemirujućih teza. Međutim, nisam razumeo sve. Ko je kome uzeo šta? Ta informacija nedostaje. Dok do toga ne dođemo, ne znam kako da dalje diskutujemo u smeru “stajanja na put” ovakvim idejama, jer ne razumem zašto bismo to činili.
Симпатично је ово, али ради док је изузетак. Замисли сад да пола канти има неки ефекат, а друга половина нема. Размажено грађанство ће да почне да избегава ове обичне, јер сад већ очекују неку забаву од њих, а оно шипак.
Но ово што Мирко каже је врло на месту. Десило се мени, као клинцу, кад је Илустрована почела да излази делимично у боји, да сам онако жељан добре колор штампе (еј, почели да излазимо из оног сивила!), приметио да је и трећа страна у боји, али по обичају тамо дође наставак писама читалаца са друге, и недељна карикатура – дакле све црно бело, једино је карикатура имала плави оквир. И пишем им да би могли мало да пресложе то па да искористе ту страну у боји за нешто у боји.
И објаве они то, и у року од три четири броја стварно цела страна у боји… рекламе.
И то ти је то, имаш идеју коју не можеш да спроведеш, даш им а они уфркесте.
Још горе је кад унапред знаш да ће то неко да употреби супротно твојој намери, и да ће ти онда бити криво чак и да ти плате. Имали смо ми по кући добрих идеја за ово или оно, чак и за једну електронску дрангулију (коју не бисмо умели сами да направимо, али бисмо умели да напишемо спецификацију), за коју нам је из цуга било јасно да би нас опљачкали како год да кренемо. Не можеш да патентираш нешто што не ради, дакле мораш да га направиш; ако не умеш сам, треба неко да ти направи. Немаш тим који то може да направи за прекосутра, него кренеш са два-три другара, те ће неко видети, ствар ће да процури, чуће ко не треба и ствар ће стићи до неке корпорације која може то да развије до патента пре него што оно твоје проради. Шупаљ нос, око.
п.с. нек остане запамћено да сам још те шездездевете или ту негде био огорчен на рекламе.