(Isečak)
…
Šenuo i leži. Ne radi, ne uči, ne puši, ne pije, ne ustaje iz postelje, devojke ne gleda, ni kroz prozor ne proviruje… Daj mu Olgu Erdelji, i dosta. Naslušaću se Olge Erdelji, kaže, i vaskrsnuću: ustaću iz postelje, radiću i učiću, piću i pušiću, i kroz prozor ću gledati. Mi mu govorimo:
– Šta će ti baš Erdelji? Uzmi Veru Dulovu. Uzmi je umesto Erdelji, Vera Dulova divno svira!
A on:
– Baš me briga za vašu Veru Dulovu! Video sam vašu Veru Dulovu kad sam crkavao! S vašom Verom Dulovom ni da serem ne bih seo!
Vidimo, mali je sasvim pobenavio. Kroz tri dana ponovo idem k njemu.
– Kako si, još uvek o Olgi Erdelji sanjariš? Našli smo lek: ako hoćeš, sutra ćemo ti Veru Dulovu dovesti?
– Svakako – odgovara – ako hoćete da ja vašu Veru Dulovu udavim strunom od harfe, onda, molim, dovedite je. Ja ću je udaviti.
Šta da se radi? Mali crkava, treba ga spasavati. Pošao sam k Olgi Erdelji da joj objasnim o čemu se radi, ali nisam se usudio. Hteo sam čak i kod Vere Dulove, ali ne, mislim, udaviće je kao pile. Lutam uveče po Moskvi, tužan sam: one tamo sede i sviraju, zabavljaju se uz harfe, a od malog ostali samo kost i koža.
I sretnem bapca, nije bila baš stara, ali je bila mrtva pijana. “Rublju mi daj – govori – daj mi r-r-rublju!”. Tada mi je sinulo. Dao sam joj rublju i sve sam joj objasnio: ona, ta pičkica, bila je razumnija od Erdelji, a zbog ubedljivosti sam je naterao da ponese balalajku…
I tako sam je odvukao svom prijatelju. Ušli smo: on leži i tuguje. Prvo sam mu, još s praga, bacio balalajku. A zatim sam mu pod nos gurnuo Olgu, gurnuo sam je na njega… “Evo je, Erdelji! ako ne veruješ, pitaj!”
A ujutro vidim: otvorio je prozor, provirio je kroz njega i zapalio je. Zatim je počeo malo raditi, učiti, piti… I postao je čovek kao svi ljudi. Eto, vidite!…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Danas su bili momci iz Telekoma. Na stranu to što se sa tim ljudima i lično poznajem već dvadeset godina, nego su oni došli do mene u očajničkom pokušaju da zaista utvrde gde je problem.
