Day: June 16, 2011

ADSL mrcvarenje: e, sad je gotovo

Pa, nije strašno: od subote do četvrtka. Šta je to u kosmičkim razmerama…

Danas je najzad završeno: novi ruter je stigao direktno na kućnu adresu od provajdera. Stari nisam vratio, jer danas sam bez auta, to ću ujutru. Pride, provajder mi je produžio pretplatu za vreme zastoja, čime se principijelno kvalifikovao za moj nastavak korišćenja i osvojio pravo da prećutim njegovo ime.

Bude li ikakvih potresa od sad, nadalje i ubuduće, neću se uopšte dvoumiti: promeniću provajdera bez najmanje nervoze.

Moja mala provokacija o izgubljenoj dobiti je pokazala da tu zaista postoji zrnce straha, jer su me agilno izvestili da ne mogu ništa. Nisam se ni nadao, a kao što sam ispričao još u prvom od dva prethodna nastavka ove priče, ne mogu da igram na jednu kartu u uslovima kad od brzine mog odziva zavisi i moja zarada. A šta bi bilo da sam zaista zapao u gubitak… Što reče moj kum, specijalista za osiguranje: ako baš možeš da dokažeš izgubljenu dobit (što realno ne mogu, jer kome mogu da objasnim kako sprovodim svoj rad i kako ga naplaćujem), a ti se lepo osiguraj protiv gubitka dobiti.

Čovek mora sam da se pobrine oko petog točka. Nema druge.

Kao poslednja pouka, ostaje saznanje da bi neko ko nije tehnički potkovan bio bez Interneta mnogo duže nego ja. E, to je onaj strašni deo priče koja se, u mom slučaju, sada završava.

Izvor citata je nešto sasvim drugo

Citat dana dolazi od najčuvenijeg istinoljupca u istoriji Amerike.

Najbolja stvar u vezi sa fejsbukom je ta što možete citirati nešto, a zatim potpuno izmisliti izvor.

George Washington

Georgije Perković

Doduše, imam neki predosećaj (možda me vara) da prvi predsednik SAD nikad nije koristio fejsbuk. Bio je prezauzet, verovatno.

I Google obeležava pomračenje Meseca

Izgleda da je ovo pomračenje Meseca imalo veći publicitet od prethodnih koje pamtim. Pa dobro, može i tako… Nerd smile I Google se pridružio novom animacijom na naslovnoj strani za upite:

Google obeležava pomračenje meseca 15. juna 2011.

 

Ovaj Google doodle je animiran: najpre za nekoliko sekundi vidite prilično veran prikaz svih faza pomračenja, a zatim možete i sami upravljati, birajući bilo koji trenutak pomračenja pomerajući klizač ispod slike.

(Via)

Glava 26: Pavlovo-Posad – Nazarjevo.

(Isečak)

…

Moskva - Petuški– A u Sibiru?

– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.

– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?

– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!

– Nikakve crnce! U SAD!

– Da! U SAD! Ni jednog crnca!

Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…

– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…

– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.

…

Znači, bili ste u SAD! To je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!... Verujem vam kao bratu...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Kad bismo živeli po pravilima fejsbuka…

Da li ste ikad razmišljali o tome kako izgleda vaš onlajn život? Dakako, pitanje postavljam u svetlu veoma labave pretpostavke da se to bivstvovanje u sajberprostoru uopšte može nazvati životom…

S obzirom na to da ima previše ljudi koji su postali ovisnici o fejsbuku, ovaj mali eksperiment je sasvim na mestu.

 

Čini mi se da ovde nedostaje jedan izuzetno čest gest: da se bez ičijeg poziva pridružite nekoj grupi prijatelja koja razmenjuje neke informacije na temu o kojoj ne znate ništa, a zatim glasno vičete “hahahahahaha!” i “LOL”, strogo pazeći da nikad ništa suvislo ne kažete. Tome, eventualno, možete dodati uskakanje u kadar kad prođe neko sa nekim slatkim kučetom, gde ćete izdeliti silne komplimente o izgledu te životinje, što će biti u direktnoj proporciji sa postignutim stepenom kič-faktora.

Više informacija potražite ovde. Uzgred, učinite to svakako. Upozoravajuće je.

(Via)