ADSL mrcvarenje

Ja živim u državi u kojoj Internet ne predstavlja ljudsko pravo, nego privilegiju. Današnji dan bi mi se raspao da nisam imao rezervu.

…I još nije gotovo. Ali, da krenem redom.

Ja radim od kuće već punih trinaest godina. Veza ka Internetu je resurs bez kojeg ne mogu da opstanem u poslovima koje radim. Da ne objašnjavam u detalje čime se ja to bavim, jer to nije bitno; reći ću, i dovoljno je, da ako nemam stalnu vezu ka Internetu, ne mogu da zaradim ni žutu banku. A vi slobodno interpretirajte da sam strani plaćenik, domaći izdajnik, licimur i šta ono još beše (no, šta god da sam, i dalje nisam političar: eto).

Znajući da je cena zastoja uvek veća od zarade u istom periodu, učinio sam presedan: u kući imam kablovski net kod jednog provajdera i ADSL kod drugog. Zamisao je sledeća: ja koristim kablovski net, a na četiri ostala računara u kući (od kojih je jedan moj rezervni) deli se ADSL preko žice i bežične mreže. U slučaju prekida kablovske mreže, ja prelazim na ADSL i nastavljam da radim svoj posao. I to tako funkcioniše već neko vreme.

Međutim, problema sa kablom je bilo dvaput, od čega jednom jedva da sam primetio, a i drugi put je trajalo manje od dva sata do otklanjanja problema. Problem je nastao sa ADSL linijom mnogo puta i tome nije bilo kraja. Trpe ostali korisnici u kući; kulminacija se dešava upravo sad.

Prvi problemi su počeli kada sam zbog prekida rada ADSL veze od tri dana imao eksplicitnu štetu u jednom poslu koja je veća od dodatnog jednogodišnjeg troška za kablovski net. Posle toga sam i rešio da obezbedim redundantnu vezu. Pokazalo se korisnim, jer sam nešto posle opet imao prekid sličnog trajanja, a šteta koju bih imao da nije bilo druge veze bila bi još veća.

ADSL je prestao da radi prošle subote. Očekivao sam neku automatsku reakciju, pa pošto je bio vikend i ja nisam radio, moji ukućani su koristili moj računar, a ja sam se bavio drugim stvarima. Rešio sam da u akciju stupim kad prođe vikend, to jest danas.

To me je koštalo celog izgubljenog dana i dobrog troška.

Najpre sam utvrdio da više nema besplatnog broja za poziv korisničkom servisu mog ADSL provajdera, nego moram da zovem Beograd; ovo tipično arogantno ponašanje nekih Beograđana, po kome van kruga dvojke ne postoji civilizacija, prilično je odvratno. Ne teši me ni to što ti ljudi tako razmišljaju isključivo na svoju štetu. Tek, obratite pažnju u koliko oglasa i reklama nema pozivnog broja uz broj telefona (ne računam one nepristojne oglase u kojima se oglašava broj mobilnog telefona); svi ti brojevi su u zoni 011.

Elem, kad sam prvi put nazvao, čekao sam deset minuta dok nisam dosegao operatera tehničke podrške. Preporuka za obavljanje testa je podrazumevala prekid veze, jer mi je preporučeno da premostim spliter. Kad se pokazalo da nije do toga, odradio sam testove za koje sam i sam znao da bi možda pomogli u utvrđivanju problema. Kad sam opet nazvao, ovog puta čekajući samo pet minuta, pa ispričao šta sam uradio, drugi momak iz podrške je odmah predložio zamenu rutera, iako sam signalizirao da je ruter verovatno ispravan. Pride, setio sam se neprilike kad je ruter jednom crkao: sledeći sam čekao samo do sutra, jer su bili agilni i o svom trošku poslali novi ruter iz Beograda. Telefonski poziv lokalnom dileru mog ADSL provajdera – imaju jedan ruter na lageru. Dolazim odmah, rekoh; dotle ćete dobiti nalog, verujem. Tako je i bilo.

Sreća da sam zaboravio da ponesem stari spliter da bih ga vratio, inače bi bilo svašta, jer novi radi samo na analognim linijama, a ja imam ISDN telefon sa dvostrukom linijom. No… Zamena rutera nije pomogla. Zapravo, jeste. Ali, ne u ovom kontekstu: novi ruter ima i wlan opciju, a do sada sam koristio posebni wlan access point iz rutera… Sad taj uređaj mogu da koristim na kablu… Ako nabavim ruter za kablovski net… Što sam danas i učinio. Umbghpft…

Uto sam se setio da je bilo silnih belaja sa Telekomom kad su menjali topologiju gradske mreže. Elem, napravili su sistem habova, valjda ih ima dvadesetak u gradu, svaki sa po oko 500-600 telefona; bakar do haba, multipleks optika od haba do centrale; to je dobar i pametan način povezivanja. Međutim, ISDN se sad pokazao kao nazadno, a ne napredno rešenje. Morali su da premoste nešto na habu, jer nisu imali namenski priključak za taj tip telefonske veze. Na kraju, upotrebili su stari bakarni vod da odvedu moju liniju do centrale. Od onda, a prošlo je dosta vremena, stalno imam problema sa ADSL vezom…

Kad sam treći put nazvao korisničku podršku da izvestim o rezultatu (samo pet minuta čekanja), tj. o statusu kvo, od mene je traženo da ponovim test sa premošćavanjem splitera, a zatim i da taksativno isprobam razne vidove modulacija na ruteru, sve sa petominutnim pauzama između zamena. Učinio sam to zbog savesti, unapred znajući da nikakvog korisnog rezultata neće biti.

Kad sam četvrti put nazvao tehničku podršku (peti na redu čekanja; petnaest minuta čekanja), ljubazno čeljade me je izvestilo da je kolega već prijavio kvar Telekomu, baš kao što sam i tražio da se učini prvi put. Rečeno mi je da očekujem popravku u roku od 48 sati.

To je još dva radna dana. Kada su mi radni dani opterećeni i kad bih bio bez konekcije, to bi značilo gubitak dovoljan da se uhvatim za glavu. Čisto retorički, upitam devojčicu koja se zatekla, i koja nije ništa kriva niti može da mi odgovori – ko će da mi nadoknadi izgubljenu dobit. Nije joj bilo prijatno, a ja sam se izvinio na nasrtljivom pitanju i rekao da znam da to nije pitanje za tehničku podršku provajdera.

Dilema: za koga bi bilo to pitanje? Ako bih uverio provajdera da mi ADSL služi za posao, tražili bi od mene da plaćam tarifu za pravna lica. A ja nisam pravno lice, nego nešto što na srpskom jeziku nema pravo ime, a posprdno se naziva slobodan strelac (AKA freelancer). Međutim, biti slobodan strelac u Srbiji ne znači ništa, nego bi se od mene tražilo da imam nekakvu firmu, agenciju, šta li, te da više od pola svoje zarade dajem državi. S obzirom da mi to ne pada na pamet da učinim (i pritom me savest grize tačno onoliko koliko savest grize advokata koji državi daje 6000 dinara godišnje za dažbine, a toliko naplaćuje jedan radni sat u sudu), sve se svodi na to da ja moram da kalkulišem izgubljenu dobit o svom trošku.

Nisu svi na trošku kad nemaju Internet, ali ja verujem da i drugi imaju pravo na net barem kao udobnost. Zato sam danas kupio dodatnu opremu da umrežim ukućane (i preko žice i bežično) sa kablovskog neta. Evo, sedam je popodne, ja danas nisam uradio ništa osim što sam se bavio prekidom ADSL-a (i što sam napisao ovaj prilog) i ovaj dan može da se smatra beznadežno izgubljenim ukoliko ne budem oporavio kućnu mrežu drugom trasom.

A ako sam dobro razumeo onu devojčicu iz korisničke podrške provajdera kojeg i dalje ne vredi da imenujem, valja mi da budem srećan i zadovoljan ako ADSL nekim ludim slučajem bude proradio u sredu posle podne.  I bolje da ne pitam ništa dok se ne desi: ispostaviće se da je kriv neki Mile Šloser ili Ljuba Zvonce ili Sima Osigurač i da je sve zapravo baš tako kako treba da bude, a da ja zapravo pišam uz vetar.

Eh.

P.S. Neka ostane i beleška o izgubljenoj reviziji koju sam činio online: bio sam bez kablovskog neta tokom sedam minuta, baš tad kad sam radio ispravke slovnih grešaka. Nisam to primetio i zato sam morao ponovo da pregledam i ispravim tekst. Danas je definitivno dan ludaka.

$#$