Pa, nije strašno: od subote do četvrtka. Šta je to u kosmičkim razmerama…
Danas je najzad završeno: novi ruter je stigao direktno na kućnu adresu od provajdera. Stari nisam vratio, jer danas sam bez auta, to ću ujutru. Pride, provajder mi je produžio pretplatu za vreme zastoja, čime se principijelno kvalifikovao za moj nastavak korišćenja i osvojio pravo da prećutim njegovo ime.
Bude li ikakvih potresa od sad, nadalje i ubuduće, neću se uopšte dvoumiti: promeniću provajdera bez najmanje nervoze.
Moja mala provokacija o izgubljenoj dobiti je pokazala da tu zaista postoji zrnce straha, jer su me agilno izvestili da ne mogu ništa. Nisam se ni nadao, a kao što sam ispričao još u prvom od dva prethodna nastavka ove priče, ne mogu da igram na jednu kartu u uslovima kad od brzine mog odziva zavisi i moja zarada. A šta bi bilo da sam zaista zapao u gubitak… Što reče moj kum, specijalista za osiguranje: ako baš možeš da dokažeš izgubljenu dobit (što realno ne mogu, jer kome mogu da objasnim kako sprovodim svoj rad i kako ga naplaćujem), a ti se lepo osiguraj protiv gubitka dobiti.
Čovek mora sam da se pobrine oko petog točka. Nema druge.
Kao poslednja pouka, ostaje saznanje da bi neko ko nije tehnički potkovan bio bez Interneta mnogo duže nego ja. E, to je onaj strašni deo priče koja se, u mom slučaju, sada završava.
Eh… dovoljna je jedna jača protuberanca na Suncu usmerena u našem pravcu i – ćao Internet za jedan duuuži period. Verovatno ćao struja, grijanje, gas, gorivo itd. Najmanje što se desi je da prestaju da rade GPS sateliti što je već dovoljno za globalnu katastrofu. To ne bi ni osiguranje pokrilo. Tehnologija nam toliko krhka i zasnovana na mnogo premisa koje su labave do bola i koje već u ovom momentu mogu da prestanu da rade. Pa eno, jel’ skoro ona baba čeprkala salatu pa presekla optički kabel i ugasila Internet celoj zemlji? Ja te to kao tešim da se ne srdiš, mada razumem da u ovim okvirima u kojima živimo _i radimo_ to znači mnogo. Zato odabereš jednog pouzdanog + backup drugog pouzdanog i opušteno.