Da malo zavrtimo: Bowie!

Petak je popodne, neka radi ko mora, a ja neću. Kako bi bilo da pustimo nešto dobre muzike u uši?

Neka ovo bude samo zagrevanje: mislim da je ovo najspektakularnija živa verzija velike pesme.

Aiiiijjj! Kakav početak! Kakvo prangijanje! Kakva ekipa!

Znate, ja sam se očigledno zaželeo dobrih živih svirki; ove godine, za mene slabo zasad… A Bowiea sam gledao pre, uh, pre dvadeset godina i devet meseci. E, moj Marinko, ala je to bilo putešestvije…

Nego, deder odšrafi tu ozvuku, pa ponovo! A onda idemo dalje…

U nastavku, nešto iz liste mojih ličnih favorita:

Kakvo grdno sviranje! Kakva ekipa! (A tek klinac!)

Ovu pesmu volim do imbecilnosti. A matični album na kome se nalazi je kriv što sam rano sazreo kao slušalac… A ako želite da učinite sebi uslugu i razmislite o tome koliko jedna dobra pesma može da ima transformacija, a da pritom ne izgubi ništa od magije, preporučujem vam malo i samostalno istraživanje na jutjubu.

I kao što znamo, nije beg cicija, biće još, nego nema smisla da ređam samo hitove. Inače, znam šta bih izvadio kao treću numeru, ama momentalno. Ali je nema na vidiku. Pa dobro, kompenzovaću ekskluzivnošću. Nešto što niste slušali, sram vas bilo: numera sa sjajnog albuma Hours (1999).

I pošto se besomučno uzdržavam da ne okačim Heroes Angel idemo dalje, ama što pre. Skok na moj omiljeni album Davida Bowiea, ali ne ONO odande, nego onu koju svi mi nepravedno retko slušamo:

Ovo je bilo dovoljno raskošno da potkraj više nemam obavezu nalaženja nečega što fascinira. Ali, zato sam natrčao na konačnu verziju jednog klasika. Nema dalje odavde: ogoljena muzika je nešto što uživo izvode samo velemajstori.

Zna li ovaj čovek da peva ili sam ja pobudalio? Ili je oboje? Smile with tongue out Svejedno… Ova numera me je podsetila da treba da se pozabavimo radom Mikea Garsona, autorom i interpretatorom ONOG sola na klaviru. Uskoro ću vam ga predstaviti.