Poludeo narod: ako, ako. Pridružiću se.
Ala se utrefilo: najeo sam se dobre prasetine kod kuma, a kumić napravio OVOLIKE oči kad je video šta je dobio za rođendan od nas. Dođem kući i doživim raspad sistema na fejsbuku: nekoliko prijatelja je u razmaku od samo dva sata ostavilo muziku koja izuva. Mislim – svako ponaosob. Sve zajedno: od toga može da se rikne. Proglašavam džuboks sat i prenosim tačno sve te numere odande. Red će biti hronološki, od novije zakačenog do starijeg. Dakle, jedina veza između numera koje slede je taj da su ih okačili moji fb frendovi.
Društvo, alal vera!
Ivana je postavila pesmičuljak od The Cardigans koji se tek kasnije razvija u sjajan aranžman.
Pored jednog ludila od Astora Piazzolle, Zoća beleži ove reči: Kraj muzike!!! Nema više… Mogu da se složim sa tom konstatacijom, mada sa tezama o kraju muzike u poslednje vreme nastupam oprezno; videćete već uz sledeću stvar. No, kako god: ovo je nesvakidašnje.
Kačio je Zoća večeras još štošta, ali da ne kvarim ugođaj uvećanjem njegovog učešća u ovom pregledu…
Kele, jebi ga: stavio bih ja ovde jedan od tvoja dva priloga, ali The Stone Roses nikako ne mogu da mi se uklope u večerašnju listu; The Cardigans su potrošili slot za pesmičuljke. No, uvažavam bar toliko da pomenem da se desio večeras na fejsbuku.
E, zato poslednja od tri služi da dotuče neodlučne i da ubrza puls onima koji vole Lucindu Williams (dižem dva prsta na svaki pomen njenog imena). Žikica nas uvodi u ovu numeru rečima: Vrhunac. Nema dalje. James Burton na beloj gitari!!! Sledi jedina numera večeras koju sam morao da pustim triput, jer sam bio željan da čujem opet. I opet. A možda… Da, opet.
Auh! Suncetižarenoebem! Ovo jeste vrhunac. Ni da dodam ni da oduzmem, osim što ću da sastavim Zoću i Žikicu, dva stara drugara, pa neka se oni dogovore šta je od ovog bliže Apsolutnom. 
A usput… Proverićete čija je ovo stvar, OK? Da vam ne kvarim ugođaj samostalnog otkrića.
James Burton, pitate? Tata. Učitelj. Inspirator. Kralj Telecastera. Proverite sa kim je sve radio. Ako vam to ne bude dovoljno, žao mi je, onda nema nade niti potrebe da pričamo dalje o tome.
Zapravo, uopšte nema potrebe da pričamo, nego daj da se čuje! Let it roll!
Ne smem da ostanem dužan: hajde da i ja izaberem nešto za večeras i dodam ovome. I baš ću i ja da ga izfejzbučim. Moj izbor za večeras je Steve Winwood koji je uspeo da izvuče iz Erica Claptona najbolji gitarski pasaž koji je ovaj odsvirao u poslednjih 25 godina.
E, tako: može da se nosi sa prethodnim materijalom.
(via Facebook; tnx: Ivana, Zoća, Kele, Žikica)