Ponekad se pitam: zašto ne slikam te štrumpfove svakog dana? Oni su neiscrpni izvor inspiracije i beskrajna tema za istraživanje…
Deca mog brata su naši mezimci, a kod nine i čike (to jest, kod Jasne i mene) imaju neprekidni bonus da rade (skoro) sve što mogu da zamisle. Dobri smo drugari i zato smo mi prvi kojima vole da se pohvale svojim uspesima. Mi ih u tome podržavamo, kako bismo i drugačije, i zato imamo barem toliko privilegija kod njih koliko oni imaju kod nas.
Tako je bilo i u nedelju oko podneva: Kaća je došla da se pohvali malinama koje je sama ubrala u bašti, a i da nas usput ponudi. Nisam časio časa, zgrabio sam fotoaparat i ovekovečio trenutak:
Nije prošlo mnogo, a Marko je utvrdio šta se desilo, pa je doneo nini čašu punu višanja. Ali, proš’o voz, badžo: ovog puta, Kaća je pokuplila talon 
Nema baš direktne veze sa (ovom) fotografijom, ali ću iskoristiti bonuse(?) od ranije da malo(?) “šumim”… O:)
Taj njihov svet je za mene toliko očaravajući, da je greh ne uživati u njemu. Ta – prethodnim saznanjima i “ogradama” – nezagađena prirodna ljudska inteligencija, koja postoji u svakoj misli, koraku, postupku,… neopisivo je! 😉
—
Tražim odobrenje da u okviru nekog/nekih komentara na ovaj article, a pozivajući se na 6-u alineju, prenesem sveže misli, iskustva (jakako i emocije).
Shoot!
Nepisano pravilo mog dolaska s posla je da zvrcnem na interfon neposredno pre ngo što ću “na ključ” ući u zgradu. To zvrckanje je samo znak žéni-Jeléni da otključa vrata i “pusti zver napolje”. Aleksino ponašanje dok čeka da se uspentram, odnosno promene u istom tokom svih ovih godina (silnih li godina! ;)) kako praktikuje dobrodošlicu su veliki pokazivač njegovih promena interesovanja, okupacija, pa i sazrevanja, načina razmišljanja,…
U poslednje vreme, na primer, praktikuje da izleti u hodnik, “snimi” moju dinamiku penjanja stepenicama, pa kad proceni da je pravi trenutak za to, uleti u stan i sakrije se – po pravilu iza vrata. Prošle nedelje je promenio “priču”, pa me je isprad stana dočekao sa kuhinjskom krpom prebačenom preko glave (tako da ništa ne vidi osim svojih nogu) i kroz osmeh viče “Ja sam zlih du! Ja sam zlih du!”
Ne znamo da li je to “pokupio” iz How to Haunt a House ili Heir Apparent(1), tek naše iznenađenje i oduševljenje idejom (kuhinjska krpa i adekvatno dočekivanje na vratima) je bilo neopisivo.
I tako sve do prošlog petka kada ga je poljubio štok. A posebno iznenađenje je i sebi i komšiji priredio dan ranije kada je mislio da sam ja pred vratima…
—
(1) Kapiram da će neko skočiti sa idejom i iskazom da ta dva crtaća nisu za troipogodišnjaka, ali rasprava o tome bi nas odvela daleko, daleko…
Pre neki dan je na konstataciju komšinice da ima “prelepe plave oke” rekao “To mi je od bljaon i zelene!”. Dete je lepo spojilo činjenicu da su mamine oči braon, a tatine zelene. 😉