Ovu sam odavno meračio, a pride se ulučio najlepši mogući zlatni sat…
Čitaoci Suštine pasijansa sa dužim stažom će se setiti moje priče o tilt-shift fotografiji, tačnije o tehnici izvedbe u postprodukciji koja simulira rezultat specijalnih objektiva koji jako ograničavaju fokalnu ravan. Da bi se ova tehnika u postprodukciji primenila, neophodan je snimak iz jakog gornjeg rakursa – što u Kikindi nemam kao čestu priliku. Ako bi trebalo da se popnem na neku višu tačku, to je jako teško aranžirati u doba dana kada je svetlo optimalno.
Večeras smo išli na zakazanu lazanju kod prijatelja, a naslutio sam da bih mogao uhvatiti večernji zlatni sat nad Kikindom sa njihovog prozora na četvrtom spratu. Tako je i bilo: štriknuo sam desetak ekspozicija u nadi da će mi neka od njih poslužiti za još jedno igranje sa tilt-shift postprodukcijom. Evo odabranog komada:
Pošto je ovo suviše sitno da bi se efekat na slici razmahao, pripremio sam vam i verziju fotke širine 1600 tačaka (kliknite na link).
Za razliku od prošlog puta, kad sam onu fotku iz Ohrida obradio tek kad sam pročitao kako se izvodi tilt-shift efekat, večeras sam fotku izveo smišljeno i namenski, prema ideji za projekat “jedna na dan”. U tom svetlu, ovo je prva “prava” fotka od te vrste u mom portfoliju.
Neke pouke sam izvukao već dok sam obrađivao sloj za zamućivanje: treba paziti da objekti koji su logički povezani budu jednako oštri; zato sam morao da upotrebim gumicu i izbrišem “navlaku” u sloju za efekat zamućenja koji je prekrivao deo zgrade na levoj strani; pobrinuo sam se da ona cela ostane oštra, sve sa antenama na vrhu. Druga pouka se tiče ukupnog efekta, koji nije onako efikasan kao na fotki iz Ohrida: tačka sa koje se snima mora da bude još viša kako bi ugao bio veći, a scena mora da bude kompresovana jakim zumiranjem. Horizont baš ne mora da se eliminiše, ali bi pomoglo ako ne bi bilo previše objekata u dnu kompozicije…
Imam ideju gde se nalazi kadar totala koji bih mogao da uhvatim tako da scena izgleda baš kako treba, a za tu potrebu bih morao da se popnem na krov bolnice… Ali u toku prepodneva, kad jedino mogu da uhvatim drugara koji bi me pustio na taj krov, svetlo je loše, i morao bih da slikam protiv sunca… Eh… kako god, ovo svetlo večeras je bilo besprekorno. Mišn absolutli akomplišd.
sjajna fotka! sve pogođeno.
Hvala, drugar! 🙂
Ali, to svetlo… Zaista, ne pamtim da sam skoro video tako dobar momenat zlatnog svetla dok sam držao fotoaparat u rukama. Jeste, natukao sam kasnije zasićenje boja i kontrast, što se mora u ovom vidu obrade (doprinosi efektu umanjenja), ali svejedno, pogledaj razlivanje narandžaste boje.
Na prvi pogled bih zaista pomislio da je ovo nastavak epizode o Hamburgu, ali bi bilo više nego čudno da ne prepoznam kraj u kom živim.
Posmatrao sam detalje na uveličanoj verziji ne bih li našao neku grešku (da zezam autora), ali uočih nešto sasvim nevezano za odličnu fotku:
ispred zgrade, na sredini desnog krila, se nalazi hrast visok do 3. sprata, koji je bio tu i ’99. kad smo se uselili (doduše tu je još jedan koji je malo skriven na slici). Odmah levo je to čudesno drvo, tek nešto niže od pomenutog, koje lično posadih Avgusta 2005. Sadnica nije bila viša od 1m, niti deblja 1cm. Klinci su joj više puta lomili vrh, ali eto izvuklo se, i više od toga.
Čika-Jova nas je učio pravim stvarima.
PS: hajde i to da kažem – tek kasnije su vlasti zabranile građanstvu da bilo šta radi bez njihovog odobrenja…
E, moj Zoko… Neko sadi drveće. Neko ne zna koliko je važno da čovek učini tako nešto barem jednom u životu. Neko, pak, lomi drveće jer ne zna bolje. Ti ipak ne čine toliko loše kao oni što obožavaju da čupaju drveće; to ne mogu da razumem ni kao fetiš, a kamoli kao provlačenje kroz institucije. Pamtimo i to, iako bismo hteli da zaboravimo.
Treba saditi drveće. Budemo li to činili pride u inat skotovima, biće još slađe.
Uzgred: u kom ono francuskom gradu beše, uvedoše obavezu da prilikom svake ponovne registracije auta moraš da odneseš overenu izjavu da si ti ili neko u tvoje ime zasadio drvo. Ni blesavije komunalne uredbe ni bolje ideje!
vidim nemate mnogo godina, nego da li vi tu prićate ili idete da sadite?
Je li, bre Marinko: a ko je zasadio ONAJ orah u mom dvorištu?
Kad ode taj orah, idem i ja.
K.M. vs ZELEN * 2
(što bi rekli: kontra)
Vino pije Kraljeviću Marko
u dubini gaja Amazonskog
pa kada se dobro vina napi
stade raju svu za*e*a*a*i
Odgovara Kesa Musedzzija
ne Bule-laj Kraljeviću Marko
sunce li ti ja poljubim žarko
bolje nemoj da te čuje svako
A godina “mnogo” koliko je
kad drveće koje sam posadih
već nadmaši godinice moje
njekoliko puta u zbiru svom
Bloger glavu svoju na panj stavlja
za užitak ‘lada orahovog
za malo bele jutarnje rose
i za suštinu pasijansa tog
Prođi me se Kraljeviću Marko
idem putevima znanja svoga
ne ori drumova no posadi
neki lijepši komentar bloga
😕