(Isečak)
…
– Venjička, a kada si prvi put primetio da si budala?
– Evo kada. Kad sam istovremeno čuo dva suprotna prekora: prekorevali su me da sam dosadan i lakomislen. Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. Ako je lakomislen i uman – neće sebi dozvoliti da bude dosadan. A evo ja, trapavko, nekako sam to spojio.
– Da kažem zašto? Zato jer me boli duša, ali ne dozvoljavam da se to vidi. Zato jer, otkad znam za sebe, jedino što radim je simuliranje duševnog zdravlja. Svakog trenutka na to rasipam sve (sve bez ostatka) i umne, i fizičke, i sve druge snage. Zato sam tako prazan. Sve o čemu vi govorite, sve što vas svakodnevno interesuje – mene uopšte ne interesuje. Da. A o onome što mene interesuje – nikad nikome neću reći ni reči. Možda iz straha da ne ispadnem smešan, možda zbog još nečega, ali ipak – ni reči.
– Sećam se, još veoma davno, kad je u mom prisustvu počinjao razgovor ili spor o nekoj gluposti, govorio sam: “Eh, htele biste da govorite o toj gluposti!” A odgovarali su mi iznenađeno: “Kakva glupost! Ako je to glupost, šta onda nije?” A ja sam govorio: “O, ne znam, ne znam! Ali ima.”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)