(Isečak)
…
U Petuškama, kako sam već govorio, jasmin ne precvetava i ptičji poj ne prestaje. Pa i tog dana, tačno pre dvanaest nedelja, bile su ptice i bio je jasmin. Bio je još i nečiji rođendan. I još: bilo je mnogo alkohola – deset flaša, ili dvanaest flaša, ili dvadeset pet. I bilo je sve što može poželeti čovek koji je popio toliko alkohola: to jest nesumnjivo sve, od piva iz bureta do flaširanog. A još? – pitate. – Čega je još bilo?
– I još – bila su dva muškarca, tri ženske, jedna pijanija od druge, i rusvaj, i besmislica. I kao da više ničega nije bilo.
A ja sam razblaživao i pio, razblaživao sam rosijsku žiguljevskim pivom i gledao sam ono troje i nešto sam u njima nazirao. Šta sam ja to u njima nazirao, ne mogu reći i zato sam razblaživao i pio, i što sam to “nešto” u njima bolje video, to sam više razblaživao i pio, i od toga sam još jasnije video.
Ali obostrano razumevanje – osetio sam samo u jednoj od njih, samo u jednoj! O, riđe trepavice, duže od kose na vašim glavama! O, čedne ženice! O, belina koja prelazi u beličasto! O, čarobnjačka i golubija krila!
– Znači, to ste vi: Jerofejev? – nagla se prema meni i trepnula je trepavicama…
(O, izvrsna! kako se samo dosetila?)
– Čitala sam jednu vašu stvarčicu. I znate: nikad ne bih ni pomislila da se na pedeset stranica može nagomilati toliko gluposti. To nadmašuje ljudsku snagu!
– Zar! – polaskan sam, razblažio sam i popio. – Ako hoćete, mogu još dodati! Još više ću dodati!
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)