(Isečak)
…
Bacao je na mene misli kao posednik zlatnike, jedva sam uspevao da ih pokupim. “Pa-a…”
– A, Nikolaj Gogolj…
– Šta Nikolaj Gogolj?
– On je uvek kad je bivao kod Panajevih zahtevao da mu na sto postave poseban ružičast pehar…
– I pio je iz ružičastog pehara?
– Da. Pio je.
– A šta je pio?
– Ko zna!
Pa, šta se može piti iz ružičastog pehara? Naravno, votka…
I ja i oba Mitriča radoznalo smo ga slušali. A on, brkajlija, smejao se unapred uživajući u novim trijumfima…
– A Modest Musorgski! Bogo moj, a Modest Musorgski! Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu “Hovanščina”? To je da se smeje i plače. Modest Musorgski leži pijan u jendeku, prolazi Nikolaj Rimski-Korsakov, u smokingu je i sa bambusovim štapom. Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: “Ustaj! Idi se umij i sedi da dovršiš svoju božanstvenu operu “Hovanščina”!”
I evo ih, sede – Nikolaj Rimski-Korsakov sedi u fotelji, prebaci oje nogu preko noge, u ruci drži cilindar. Preko puta njega – Modest Musorgski, umoran, neobrijan – zgrbljen na stolici, znoji se i piše note. Modest bi se na stoličici napio: šta će mu note! A Nikolaj Rimski-Korsakov, s cilindrom u ruci, to mu ne dopušta.
A čim se za Rimskim-Korsakovim zatvore vrata – Modest baca svoju besmrtnu operu “Hovanščina” i jurne u jendek. Zatim ustane i ponovo se napije! Između ostalog, socijal-demokrati…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)