(Isečak)
…
A ja, sedeći u svom prezidijumu, slušao sam ta razmatranja i mislio: razmatranja su potrebna, ali mnogo su potrebniji dekreti. Zašto zaboravljamo ono čime se mora krunisati svaka revolucija, dekrete? Na primer, dekret koji obavezuje teta Šuru u Polomahu da otvori bife u šest ujutro. Izgleda, ništa jednostavnije – nego da mi, koji smo na vlasti, primoramo teta Šuru da otvara svoj bife u šest ujutro, a ne u devet i trideset! Kako se ranije toga nisam setio!
Ili, na primer, dekret o zemlji: predati narodu svu zemlju okružja, sa svim njivama i svim pokretnostima, sa svim alkoholnim pićima i to bez otkupa? Ili? pomeriti sat za dva sata napred, ili pola sata nazad, svejedno je, važno je samo pomeriti. Zatim: reč “đavo” bi ponovo trebalo pisati velikim slovom, a neko slovo bi trebalo ukinuti, jedino valja razmisliti koje. I, na kraju, primorati teta Mašu u Andrejevskom da otvara bife u pet i trideset, a ne u devet…
Misli su se rojile – tako su se rojile da sam se uznemirio, pozvao sam Tihonova na stranu, popili smo po kimovac i ja sam rekao:
– Slušaj, kancelaru!
– Šta je?…
– Ništa. Nešto si mi usran kancelar, eto šta je.
– Nađi drugog – uvredio se Tihonov.
– Ne radi se o tome, Vađa. Evo o čemu se radi: ako si dobar kancelar – sedi i piši dekrete. Popij još malo, sedi i piši. Čuo sam da se nisi mogao uzdržati i da si uštinuo Anatolija Ivanića za dupe. Da li je tako? Počinješ teror?
– Tako je… Pomalo…
– Kakav teror? Beli?
– Beli.
– To ti nije potrebno, Vađa. Uostalom, dobro, sad to nije potrebno. Prvo treba napisati dekret, makar jedan, makar najgnusniji… Papir i mastilo imaš? Sedi i piši. A zatim ćemo popiti – pa deklaracija prava. A tek posle toga – teror. A zatim ćemo popiti i – učiti, učiti, učiti…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)