Upoznajte zamlatu meseca.
Šta da kažem, nego: ala bih voleo da imam ovoliko vremena na bacanje.
(Via)
Month: June 2011
Hector Thunderstorm Project
Youtube propagira lošu sliku i loš ton, što previše liči na neke druge trendove tipa “hleba i igara”. Zato sam pre nekog vremena krenuo da čeprkam portal Vimeo.
Vimeo je karakterističan po tome što je video plasiran u izuzetno visokom kvalitetu, što je sadržaj koliko-toliko probran i što ga je lakše kontrolisati nego jutjub. Odlučujem da ponekad podelim sa vama nešto što sam otkrio tamo, a što smatram vrednim nekoliko minuta.
Za početak, jedna vrlo zanimljiv projekat time-lapse snimka tj. jako ubrzanog snimka nastalog kao povezani niz fotografija. Detalje ćete pronaći na originalnoj stranici, a ovde vam preporučujem da uključite prikaz preko punog ekrana. Uživajte!
Što bi rekao Hasan: čisti New Age.
Možda i jeste New Age, ali kao da je to nekog briga. Je li tako, Hasane, džukelo matora?
(Via)
Fotografija dana, 7. jun 2011
Ovoj temi se vraćam jer znam da gotovo uvek uspeva.
Jedna od premisa fotografije kao izraza jeste da scena treba da ima jednu temu, ako je to moguće. Postoje i prateće premise, a jedna od njih veli da se glavni objekat najlakše naglašava uprošćavanjem njegove okoline. To je, što ono kažu, azbuka fotografije.
Sve je to lepo. I kako ja sad da uslikam višnje na drvetu, a da to ne bude neki detalj sa plitkom dubinskom oštrinom? Onaj metež od grana na višnjama koje dopiru do mog balkona je sve, samo ne uredna pozadina.
A onda se setim starog trika: ako ne može drugačije, izdvoji boju kao element naglaska. Tačnije – ukloni sve ostale boje. I gle stvarno:
Naučite nešto iz ovog. Trik je jeftin, ali radi, definitivno. Okačio bih ovde i fotku koja ne izoluje boje da biste uporedili. A onda se mislim – pa zašto bih to radio? Već sam uspeo da ni od čega napravim nešto, pa zašto kvariti slatku iluziju… 
I što bi rekli u San Salvadoru: mišn akomlišd.
Glava 17: Kupavna – 33. kilometar.
(Isečak)
…
S tom zagonetkom sam se borio tri uzastopne godine, svakodnevno sam se borio, a ipak sam svakog dana posle desete zaspao.
A sve se pokazalo tako jednostavno: ispada, ako ste već popili petu, morate i šestu i sedmu, i osmu i devetu popiti najednom, iz cuga – ali popiti nestvarno, to jest, popiti samo u uobrazilji. Drugim rečima, morate jakom voljom – ne popiti ni šestu, ni sedmu, ni osmu, ni devetu.
A pošto izdržite pauzu, pristupite direktno desetoj, kao što devetu simfoniju Antonina Dvoržaka, faktički devetu, uslovno nazivaju peta, postupite baš tako i vi: uslovno svoju šestu nazovite deseta i budite uvereni: sad ćete neometano jačati i jačati od šeste (desete) sve do dvadeset osme (trideset druge) – to jest, jačaćete do granice iza koje sledi bezumlje i svinjarija. Ne, časna reč, prezirem pokoljenje koje dolazi za nama. Ono u meni izaziva gađenje i užas. Maksim Gorki o njima neće ispevati pesmu, ni pomisliti. Ne kažem da smo mi u njihovim godinama vukli čitavo breme svetinja. Bože sačuvaj! – svetinja smo imali jedva-jedva, ali zato, koliko smo stvari imali na koje nam se nije pljuvalo, a oni – na sve pljuju.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Ništa snaga: glava!
Fotografija dana, 6. jun 2011
Mogu li trake svetla da se upotrebe kao okvir objekta? Pokušao sam da istražim to pitanje.
Kiparis (iliti po zapadnoj varijanti: čempres) predstavlja jedan od oblika koji služe kao besprekorni element u mediteranskom pejzažu. To visoko, vitko četinarsko drvo izaziva strahopoštovanje, pogotovo primerci koji su stari po nekoliko stotina godina. Još kad sam prvi put pohodio Svetu Goru, prijatelj mi je pokazao zanimljiv detalj: ako pažljivo izlomite i izvadite četiri srednja režnja sa malene šišarke kiparisa, po dva na stranama gde ih ima toliko, dobićete oblik pravoslavnog krsta. To sam isprobao baš na šišarki sa kiparisa u dvorištu manastira Hilandar, još uoči Vaskrsa 2003. godine. Ta šišarka-krst je zakačena za moj radni sto komadom istegljene brojanice i ja je, tako iz prostog fazona, dodirnem svakog dana.
Pošto sam osetljiv na jako svetlo, a nemam gde drugde da se smestim, morao sam da zamračim prozore venecijanerima; to je bilo nužno zlo. Sasvim slučajno, dok sam petljao nešto ispod stola, padne mi pogled na moju hilandarsku šišarku i ugledam okvir svetla oko nje. Istog časa sam odlučio da istražim taj kadar. Isprobao sam nekoliko uglova na malom prostoru, nekoliko različitih proporcija izreza, dva-tri različita pristupa u izolovanju centralnog objekta, pa sam dobio ovo:
Retrospektiva: najpopularnije u maju 2011
Već me upozoravaju da bi trebalo da objavim novi pregled. Znam ja to, nego sam imao buran vikend posle još burnije radne nedelje. Strpljen, spašen: evo pregleda za maj.
Izveo sam izveštaj o saobraćaju koji mi je napravio Google Analytics, složio najposećenije stranice, izbacio agregatne adrese i one stranice koje se odnose na fotografiju dana i pregled rada na sajtu, a onda konačno izabrao dvadeset priloga sa najvećim saobraćajem u maju.
Ovog puta, a važi i za ubuduće, sledi jedna promena u organizaciji pregleda. Elem, neću više da pravim top-listu. Top-liste su za one koji se lože na ideju da je tako nešto pravi pokazatelj nečega obaška bitnog, što nije slučaj u stvarnosti. Naime, u listi najposećenijih ima i priloga s kraja aprila, a neki članci sa visokim saobraćajem su objavljeni možda i preko tri nedelje kasnije u odnosu na druge u istoj listi; pa kako ih rangirati? Nisam voljan da stavljam sebi nogu u usta, a kome je do pogađanja koji članak je baš bio najposećeniji u maju, neka licitira do milje volje ako mu je to bitno. E, zato sam dvadeset najposećenijih priloga sortirao po redosledu objavljivanja, od starijih ka novijim.
Pa, izvol’te!
– * –
Nastavite sa čitanjem… “Retrospektiva: najpopularnije u maju 2011”
Glava 16: Černo – Kupavna.
(Isečak)
…
A znate li vi koliko je još na svetu tajni, koliko je mnogo neistraženog, i koliki je prostor za one koje privlače te tajne! Pa, evo najjednostavniji primer:
Zašto je to ovako, ako si juče pio, pretpostavimo, sedam storina i pedeset grama, a ujutro nije bilo prilike da se napiješ – posao i sve slično – i tako daleko posle podneva, propativši šest ili sedam sati, konačno si popio da bi olakšao dušu (pa, koliko si popio? Pa, recimo, sto pedeset grama) – zašto tvojoj duši nije lakše?
Muka koja te je pratila od jutra do tih sto pedeset grama smanjuje se mukom drugog stepena, stidljivom mukom, obrazi postaju svetlo-crveni, kao u prostitutke, a ispod očiju se pojavljuje modrina, kao da juče nisi pio svojih sedam stotina i pedeset, kao da su te juče, umesto toga, čitavo veče lupali po njušci? Zašto?
Reći ću vam zašto. Zato jer je taj čovek postao žrtva svojih šest ili sedam radnih sati. Valja umeti izabrati sebi posao, loših poslova nema. Mučnih profesija nema, valja poštovati svako zanimanje. Valja odmah posle buđenja nešto popiti, čak ne, lažem, ne “nešto”, nego baš ono što si juče pio, i piti sa pauzama od četrdeset do četrdeset pet minuta, tako da bi do večeri popio dvesta pedeset grama više nego prethodnog dana.
E, tada neće biti ni muke ni stidljivosti, a lice će biti tako belo kao da te već pola godine nisu lupali po njušci.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)