(Isečak)
…
– A, to si ti! – rekao je neko iza mojih leđa tako prijatnim glasom, tako zluradim, da čak nisam morao ni da se okrenem. Odmah sam znao ko mi je za leđima. “Sad će početi da me iskušava, glupa njuška! Našao je vreme – za iskušavanje!”
– A to si ti, Jerofejev? – pitao je Satana.
– Ja sam. A ko bi bio?…
– Teško ti je, Jerofejev?
– Jeste, teško. Samo, tebe se to ne tiče. Prođi dalje, nisi naleteo na pravog…
Govorio sam ne menjajući položaj, glavu sam pritisnuo na staklo, nisam se osvrtao.
– Ako ti je teško, – nastavljao je Satana, – smiri svoju strast. Smiri strast svoje duše – i biće ti lakše.
– Neću.
– Budalo.
– Budala mi kaže.
– Pa dobro, dobro… ni reči više nemoj reći!… Nego, znaš šta: iskoči iz voza. Videćeš, ništa ti neće biti…
Promislio sam, a onda sam odgovorio:
– Ne, neću skakati, plašim se. Sigurno ću se razbiti…
I Satana je postiđen otišao.
A ja – šta je meni preostalo? Povukao sam šest gutljaja iz boce i ponovo sam priljubio glavu na okno. Napolju je bila tama, plašila me je kao i ranije. I budila je u meni crnu misao. Stiskao sam glavu da bih iscedio tu misao, ali ona se nije cedila, razlivala se kao pivo po stolu. “Ne sviđa mi se ta tama napolju, uopšte mi se ne sviđa.”
Ali šest gutljaja “kubanske” je već prilazilo srcu, lagano, jedan za drugim su prilazili srcu; a srce je stupalo u borbu sa razumom…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
